Dinstanje srpskog inata

Ali, jednu stvar nije mogao i neće moći nikada – naš inat. Ostalo nam je baš to što nas je kroz vekove održalo. Dozvolili smo mu da se iživljava rečima i da nas omalovažava. Neka. Može. Neka podiže tenziju, neka manipuliše strahom, neka orkestrira paniku.

Može, jer zna da je njegova. moć izgrađena na lažima i nasilju. Može da nas tuče na ulici. Mada, bolja je ideja da unese paniku, pa da se međusobno poubijamo. A, on da se zlokobno smeška tamo negde na visini, misleći da je nedodirljiv i da povlači bolesne poteze svojim lepljivim prstima. Lepljivim, jer ruke su mu krvave. Može da koristi koliko god sofisticirano oružje hoće. Scenario koji želi da vidi uvek je monstruozan. I to se tako prokleto vidi. Izdale su ga krvave ruke. Ostavlja tragove krvi gde god se pojavi.

Naravno, jasno je da studenti usmeravaju njegovu putanju nadalje. I oni znaju kuda ona vodi, a zna i on. Ali, zna i nešto drugo – da je probudio ono što nije smeo.

Inat. Stari, srpski inat. Ne onaj sirovi i impulsivni inat koji je pokrenut besom i rušilačkom energijom, već spori, pravednički i inteligentni srpski inat. Onaj što zna da čeka. Onaj koji ne divlja, nego planira. Koji ne ruši bez cilja, već gradi otpor strpljivo i uporno. Taj inat ne skače na prvu provokaciju, ne zapliće se u mreže straha i manipulacije. Taj inat posmatra, analizira, sakuplja snagu. I čeka pravi trenutak. Njega pokreće ljutnja. LJutnja je zdrava, protektivna emocija koja nas primorava da uključimo mozak kako bismo našli rešenje.

Sada, kada smo ga dobro upoznali i znamo sa kim imamo posla, umesto da izazove strah, dešava se potpuna suprotnost. Izazvao je smeh. Podsmeh. Ismejan je, obezvređen, pretvoren u karikaturu vlasti. Zezanje postaje sve kvalitetnije i masovnije.

Dozvolio je sebi Ćacilend. I nevidjivi pokušaj izazivanja masovne histerije. Kakva blamaža. Plaća statiste. Gađaju ih jajima.

Sprdaju se na mrežama sa njima. Sprdaju se na ulici. I ono što je najbolnije za njega – ceo svet je video tu sprdnju. Svi su videli njegovo poniženje. Odjeknulo je poput one tišine koju nije mogao da preboli, pa je morao da je prekine ne bi li isprosio malo pažnje.

Njegova moć sada radi protiv njega. Studenti su mu postavili ogledalo. Ali, slika u njemu nije onakva kakvu je očekivao. U ogledalu sada vidi ono što mu je promaklo, ono što je smetnuo s uma, baveći se sobom – srpski inat. I hvata ga panika. Upravo ona koju je želeo da izazove. Čovek u panici ne razmišlja racionalno i nužno pravi greške. A, greške se nižu i dinstaju.

Kad smo već kod dinstanja, imam prigovor na izraz „govedina se dinsta“. U ovom slučaju, iz psihološke perspektive, rekla bih da imamo posla sa nečim gorim – iznutricama… obogaćenim malignitetom… Ili, ako ćemo da budemo baš hirurški precizni u izražavanju, a da više odgovara stvarnosti, nećemo pogrešiti ako kažemo – malignitet obogaćen iznutricama. U svakom slučaju, u pitanju je jedna bezoblična, nesvarljiva i toksična smesa koja izaziva snažan nagon za povraćanjem. A, buđenje tog nagona je glavni simptom srpskog inata.

Zato, pitanje za studente i građane koji osećaju taj gorki ukus u ustima – kad će zaprška?

Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho Ludens“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.