Hej, Mišo! – frizerska priča

Mama, gde sam pogrešio? Odgovori mi, molim te. Zašto me ignorišeš? Mama, obrati pažnju na mene! Šta treba da uradim da bi me primetila? Pogledaj kako umem da budem zabavan. Napraviću TikTok izazov. Vidi, sada ću da pogađam šta je Coca cola zero, a šta Pepsi. Biću tvoja vašarska mečka! Hoćeš li shvatiti onda koliko sam zabavan? Je l’ da da je smešno? Mama, ni ovo ne funkcioniše. Ne uspevam da ih ubedim. Šta god da radim, tonem sve dublje. Ne mogu da isplivam. Kao da se davim u ovoj mućkalici koju mešam ovom debelom varjačom. Debelom kao kifla koju sam napravio. Sećaš li se kada si me tukla takvom varjačom? Bez milosti. Krvnički. Kao da nisam tvoj. Kao da me mrziš. Zašto mi nekad ne pokažeš mrvu ljubavi? Samo jednu mrvu. Makar i od ove kifle koju sam napravio. Debele kifle. Deblje od drugih. Ali, ni najdeblje kifle tebi nisu dovoljne.

Šta god da uradim, tebi nije dovoljno dobro! Šta još mogu da uradim? Nije mi jasno. Mama, prestani da gledaš više taj TV Informer. Nemoj toliko da brineš za mene. Snaći ću se ja. Šta toliko gledaš na tom TV-u? Na svakom kanalu. Da li uživaš u tome šta si stvorila? Koga si stvorila? Hoću li konačno stići do tebe, pa makar i posredstvom TV-a? Zašto samo zuriš u jednu tačku? Pa, ti uopšte ni ne gledaš TV. Da li o meni razmišljaš? Shvatila si? Nisi srećna, je l’ da? Da li si razočarana ili uplašena? Ćutiš. Otkriću ti u pogledu. Zašto žmurš? Pogledaj me, mama, molim te! Nećeš? Šta? Šta si rekla? Mama, ponovi, nisam čuo.
Mišo moj, znaš li šta mi je odgovorila?

„Nisi nadležan!“, rekao je Miša i izvadio svoju blitvu (znam da se piše britva, nego ne smem da napišem).
Nažalost, razgovor se nastavio.

Mišo, ako neće da me gleda i da me sluša, napisaću udžbenik, pa će da me čita. To ću uraditi. Napisaću ga sam, neću da platim nekog da mi napiše. Uradiću to sam kao što sam spremam debele kifle ili mešam mućkalicu ili smišljam TikTok izazove. Samo da negde ne zeznem stvar. Ako zeznem, uvek ima onih podzemnih tunela o kojima ništa ne znam i koji mi nikada neće biti potrebni.

Hej, Mišo, znam da ti nije lako da slušaš ove frizerske priče. Na neki način ti si i psihoterapeut. A najteže je slušati, složićeš se sa mnom. Vidi koliko sam osedeo od slušanja. Znaš, Mišo, ja isto mnogo volim da slušam, a volim i da pišem. Dobro, trenutno pišem taj udžbenik. Znaš, neka Tamara piše o psihopatologiji, a neka sa njom živi. Život nije pravedan. I kad smo već kod toga, baš mi je žao što ne patiš od antisocijalnog poremećaja ličnosti. Da, prevedem, Mišo, hoću reći, žao mi je što nisi psihopata, pa da mi skratiš muke. Možda ipak da proučim mapu onih podzemnih tunela koji vode u razrešenje?

E, baš ti hvala, Mišo, na slušanju i sređivanju. Sada sam spreman za rasturanje. Opušten sam, jer unapred poznajem tok intervjua, lično sam ga izrežirao. Poznajem ga toliko dobro kao i podzemne tunele o kojima ne znam ništa. A posle toga, vodim mamu na bajadere i nateraću je da prizna da mene voli najviše.

Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho Ludens“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.