Ponovo rečenica iz devedesetih: „Treba vas sve proterati iz Srbije“

PETAK – 29. MAJ

U prostoru „Miljenko Dereta“ okupili su se na komemoraciji, u sjajnoj organizaciji Demokratskog centra, brojni poštovaoci, saradnici i prijatelji prof. Dragoljuba Mićunovića. Svi govornici su se različito i dirljivo osvrnuli na lik i delo uvaženog intelektualca, političara, humaniste. Neko je iz publike rekao – sve ono što vredi našlo se tu, iako nikome nije padalo na pamet da uvredi one koji nisu bili prisutni. Više je to bila polusarkastična i pomalo tužna primedba na to da nas napuštaju najbolji i da nas je sve manje – istinskih boraca za osnovna prava čoveka i demokratska načela. Na moje iznenađenje pojavili su se i neki koji tu ne pripadaju. Živimo, nažalost, u svetu i zemlji poremećenih sistema vrednosti, gde je sve teže podnositi nepočinstva i zloupotrebe vladajućih struktura.

Mićun, kako smo ga svi iz njegovog bliskog okruženja zvali, ostavio je dubok trag u našem društvu. Bio je svetionik u večitom mraku na ovim prostorima i ličnost koja je duboko razumevala epohu. Pravo na pobunu je smatrao osnovnim ljudskim pravom i to je još 68. pokazao svojim primerom. Nije doživio, čak ni u svojoj dugovečnosti, da vidi promene na bolje, za koje se celog svog života zalagao. Sticajem okolnosti, samo su se nizali koraci unazad ostavljajući studentima veliko breme i neminovnost promena. Znao je profesor dobro da samo mladost može menjati stvari, sisteme, vlastodršce i da tu nema odstupanja. Mnogo će nam nedostajati. Kao i Corax koji nas je napustio par dana pre. Zaista su bili, svako na svoj način, stubovi, nepresušni izvori mudrosti, moralne vertikale. I, što nije manje važno – veliki ljudi, a pritom još i dragi prijatelji.

Uveče je bio sastanak sa kolegama iz raznih galerija povodom Dana galerija što je i ove godine pokrenula Asocijacija umetničkih galerija Srbije, kao manifestaciju koja umrežuje galerijske prostore i omogućava publici bolji uvid u likovnu scenu glavnoga grada. Pošto je kultura gotovo uništena u svim segmentima u našoj zemlji, pošto svakim danom izostaje sistemska podrška umetničkom radu, onda svaki pojedinačni napor ili čin udruženih struka predstavlja podvig, a trebalo bi da bude normalna pojava. U inat svima opstajemo.

Galerija Haos je prošle godine obeležila 30 godina uspešnog rada i nastavlja dalje, uprkos tome što smo kažnjeni i godinama ne dobijamo subvencije koje pripadaju drugim odabranim izložbenim prostorima. Naša ideja vodilja je – kvalitet programa, podrška stvaraocima i edukacija publike, posebno dece školskih uzrasta.

SUBOTA – 30. MAJ

Na Mićunovoj sahrani mnogo uglednog sveta. Došli su da ga isprate i saborci iz regiona (kao Milorad Pupovac, Novak Jauković), brojni bivši i sadašnji članovi DS, nekadašnji ministri, parlamentarci, članovi drugih stranaka i raznih medija. Tu su naravno bili i Ružica i Luka Đinđić, uz stare prijatelje kao što su prof. Ivan Ivić, izdavač Jagoš Đuretić i razni drugi. Susret sa svim tim ljudima nam je u simboličkom smislu govorio da nas omiljeni profesor – odmereni političar, čovek tople reči, neiscrpni borac za slobodu, ljudskost, dostojanstvo svakog čoveka – ponovo upućuje jedne na druge, ponovo uspostavlja dijalog, tako neophodan našoj sceni. Kao da smo se, za trenutak, vratili u neko drugo vreme.

Demokrate iz raznih gradova su došle da odaju poslednju počast „patrijarhu demokratije“, kako je neko napisao ovih dana. U ime porodice se obratio Mićunov rođak Vuksanović, a svoje dirljive govore su održali dugogodišnji bliski prijatelji, Vida Ognjenović i Boris Tadić. Otišao je bard političke scene Srbije. Tuga i ponos su najprisutnije emocije.

U galeriji me čekao unuk, naš Vuk, koga je Mićun uvek pominjao pri svakom našem susretu, jer su se jednom prilikom u Novom Sadu veoma brzo sprijateljili, „ukačili“ kako bi rekli klinci, a poznato je koliko je uvaženi profa imao ljubavi i osećaja za decu. Našem Vuku ostaje za uspomenu samo par fotografija koje će za koju godinu zahtevati objašnjenje – ko je na slici sa tako dobroćudnim ljubavnim pogledom. Naša cela porodica je ponosna što je imala takvog čoveka za prijatelja. Verujem da samo zavet – da ćemo nastaviti borbu za vrednosti kojima je posvetio svoj život – može biti naš dostojan odgovor na ono što nam je Dragoljub Mićunović ostavio u amanet.

NEDELJA – 31. MAJ

Manifestacija Dani galerija, koja je otpočela u petak uveče i okupila 18 izložbenih prostora, nastavljena je u subotu i nedelju. Zabeležena je povećana posećenost i zainteresovanost publike, kao i pozitivne povratne informacije što se ovakva manifestacija dešava u našem gradu. Crtež za plakat i diplome je napravio naš izvanredni umetnik Aleksa Gajić, koji je imao zapaženu i veoma posećenu izložbu u Haosu.

Na taj način je lično pomogao našem udruženju. Posetioci svih uzrasta, uključujući i strance, s pohvalama što je poseta besplatna, s puno entuzijazma su sakupljali bedževe i ostvarivali pravo da dobiju diplome sa radom Alekse Gajića. Nameće se zaključak da je neophodno nastaviti sa svakom smislenom i kreativnom akcijom.

Verovala nisam da ću ponovo čuti u ovom gradu rečenicu iz devedesetih: „treba vas sve proterati iz Srbije“. Naime, na našem spratu, u zgradi gde stanujemo na Zelenom vencu, bila je zalepljena nalepnica STUDENTI POBEĐUJU. Čuvši da se neko muva oko naših ulaznih vrata, otvorila sam ih i videla starog komšiju iz zgrade kako šara flomasterom i grebe ključem nalepnicu. Na moje pitanje: kako vas nije sramota da to radite, studenti i mladi su budućnost ove zemlje, komšija je sručio salvu uvreda, uz pomenutu rečenicu s početka. Valjda nas je doživljavao kao nepoželjne Crnogorce. Užasno zlo je izobličilo njegovo lice i pitala sam se šta bi sve bio u stanju da uradi da mu se pruži prilika.

Kad je naš sin Balša bio poslanik, ta kreatura je ubacivala u naše sanduče poruke ispisane polupismenim rukopisom tipa: treba „Žuti“ da završi na deponiji u Vinči ili uz crteže mrtvačkih glava natpis – NATO izdajnici. Stari i nemoćni, a nesposobni da vide da su studenti zapravo Srbija koja pobeđuje. Šta još treba da se desi pa da ovaj narod shvati u kakvom poniženju živimo? Ova nesretna zemlja je toliko podeljena po svakom osnovu da se pitamo dokle će ovo ludilo da traje, jer nikako da krenemo u pravcu ozdravljenja.

PONEDELJAK – 1. JUN

U Galeriji Haos se godinama održava škola crtanja za malu decu i radionica grafike za odrasle. To smo uveli kao još jedan doprinos edukaciji i našoj likovnoj sceni. Mali polaznici, bili oni predškolci ili školska deca, skreću pažnju – svojim prisustvom, radom, igrom sa jednim stalno prisutnim kućnim ljubimcem, šalama sa njihovom strpljivom i omiljenom učiteljicom Natašom – posetiocima tekućih izložbi ili slučajnim prolaznicima pored izloga galerije.

Svi su posebno uzbuđeni jer se u Kući Đure Jakšića održava njihova velika, za mnoge i prva izložba. Ima sijaset različitih stilova i dosta dobrih, čak zapanjujuće dobrih radova za njihov uzrast. Nisam stigla na otvaranje njihove izložbe zato što je moj unuk imao prioritet, ali sam sve radove videla prilikom selekcije u samom Haosu. Lepo je videti razvoj kreativnosti, likovnog obrazovanja i ukusa mladih.

UTORAK – 2. JUN

Stigli su svi opremljeni radovi, kao i katalog iz štamparije, umetnice iz SAD koja je sledeća u programu. Reč je o profesorki sa Delaver univerziteta iz NJuarka (država Delaver), koja ima zavidnu univerzitetsku karijeru. Nalazi se na čelu umetničkih katedri, a rođena je u Beogradu i zove se Natalija Mijatović. Poželela je da se predstavi zemlji svoga porekla i mi smo joj izašli u susret prateći od početka, još od studentskih dana, njen rad. Zapažena likovna kritičarka iz NJujorka, Jovana Stokić napisala je tekst za katalog ove izložbe kojom Haos završava letnju sezonu.

SREDA – 3. JUN

Danas su svraćali po poslednje primerke monografije umetnici koji su izlagali u našoj galeriji tokom tri decenije. Ukupno ih je bilo skoro 400 i za svakog od njih smo štampali po primerak obimne likovne hronike. Dizajn je uradio naš ugledni dizajner Slavimir Stojanović FUTRO i to nam je bila jedna od najdražih nagrada koju smo do sada dobili.

Nismo stigli da napravimo velelepnu promociju te monografije, a zasluživala je, jer izgleda svetski. U svakom slučaju, zatrpani smo i dalje zahtevima za novim izložbama i novim definicijama crteža koje nose savremene umetničke prakse. Da postojimo još nekoliko decenija ne bismo uspeli da predstavimo sve one koji su zahtevali svoj termin u prostoru Galerije Haos, s napomenom da nikada nismo ponovili nijednog umetnika. Izuzetak su bili omaži preminulima.

ČETVRTAK – 4. JUN

Umetnica čiju izložbu zatvaramo – Sonja Radan donela nam je kroz svoje radove iz Londona i Sarajeva nešto od svog izbegličkog iskustva i daha njenog rodnog grada. Izložba je trebalo da bude otvorena prošle godine, ali nije bila realizovana zato što smo mi svesrdno podržavali studentski bunt i njihov zahtev za blokadom. Mi smo, dakle, ti ponosni blokaderi koji jedva čekaju da definitivno blokiraju sve pošasti koje čini ova besprizorna vlast.

Autorka je direktorka beogradske Galerije „Haos“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.