I studenti i Bojana Maljević su u pravu

Bojana Maljević je u pravu. I studenti su u pravu. I to nisu kontradikcije.

Ona kaže: ne može se braniti demokratija mehanizmima koji disciplinuju slobodne ljude. Tačno. Ali postoji jedna stvar starija od demokratije, a to je iskustvo. I iskustvo kaže sledeće: svaki pokret koji nije izgradio mehanizme samokontrole, nije izgubio od neprijatelja, nego od sebe samog.

Istorija nije biblioteka pobeda, nego groblje dobrih namera.

Pogledajte kako to obično ide. Čovek uđe u instituciju kao kritičar sistema. Za godinu dana postane sistem. Ne zato što je loš čovek. Nego zato što institucija ima gravitaciju. Vuče. Polako, neprimetno vuče. I jednog jutra se probudiš i shvatiš da braniš ono protiv čega si se borio, ali sada iz fotelje, pa ti je pozicija udobnija.

Studenti to znaju. Oni su to videli pre nego što su imali prilike da to prožive.

Trajni veto možda jeste nesavršen instrument. Možda jeste pregrubo skrojen. Možda će ga menjati, doterivati, možda će ga baciti i smisliti nešto bolje. Ali sama logika iza njega, da izabrani ostane odgovoran onom ko ga je izabrao, a ne sistemu u koji ulazi, ta logika nije greška. To je jedina prava lekcija koju je dvadeset prvi vek dao demokratiji, a demokratija odbija da nauči.

Predstavnička demokratija je bila odgovor na tiraniju. Na tiraniju jednog čoveka, jedne klase, jedne crkve. I bila je dobar odgovor. Pre sto pedeset godina. Onda je kapital shvatio da može da kupi taj odgovor. I kupio ga je. Na rate, tiho, bez previše buke.

Ono što studenti pokušavaju, makar i nespretno, makar i s greškama, jeste da vrate pitanje tamo odakle nikad nije smelo da ode. Ko kome odgovara?

Maljević pita: Je li ovo demokratija?

Bolje pitanje je: A ono što smo imali do sada, kako se to zvalo?

Autor je psiholog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.