Foto FoNet/Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave/Nemanja PančićNižu se u javnosti oštre osude neodgovorne, opasne, ali iskrene izjave Snežane Paunović, članice vlade Republike Srbije. U pokušaju da se opravda, gospođa Paunović je iznela dodatna tumačenja svog stava i još dublje potonula u blato vlastitog neznanja, licemerja i netrpeljivosti. U najnovijem pravdanju ona kaže da je trebalo da upotrebi pravi termin – deportacija.
Ali koji god da pogledate rečnik stranih reči, ili razne pravne definicije pojma deportacije, ova reč surovo i zlokobno zvuči. Svi veliki Srbi i istomišljenici Snežane Paunović lako će osporiti definicije i tumačenja raznorodnih međunarodnih sudova jer im ne veruju, ali ne bi smeli da ignorišu i ne priznaju objašnjenje reči deportacija iz višetomnog Rečnika Srpskohrvatskog književnog jezika Matice srpske iz 1990. godine u kome piše: „nasilno odvođenje, izgnanje (obično političkih krivaca) na određeno mesto, u koncentracione logore i sl, progonstvo“. Još jedan razlog za ostavku, odnosno smenu.
Međutim, britkim kritikama javnog istupa Snežane Paunović je promakla još jedna njena sporna rečenica: „Ali, ne način da bih ih, sada, ne znam, likvidirala onako kako se oni trude da do danas očiste etnički Kosovo, nego na način svako onaj ko se oseća manje kao stanovnik Savezne Republike Jugoslavije, napusti istu i ide u svoju matičnu zemlju.“ Kad je neko na odgovornom mestu u najvišim državnim organima trebalo bi precizno da se izražava i poznaje zakonsku terminologiju. Matična zemlja, matična država i (zemlja) matica naroda nisu sinonimi.
Prema Zakonu o dijaspori i Srbima u regionu Republike Srbije matična država svih Srba je Republika Srbija. Analogno tome, matična država Albanaca je Albanija, ali matična zemlja velike većine kosmetskih Albanaca nije Albanija nego Srbija. Oni tu žive već vekovima zajedno ili pored Srba, Muslimana, Goranaca, Roma, Turaka, Crnogoraca i drugih. Tek jedan deo njih je došao na Kosmet iz okolnih država: Makedonije, Albanije i Crne Gore.
Nebrojane nomenklature vlasti nisu od Kosmeta napravile uređeno društvo, nego kvazidržavu u kojoj vlada plemenski zakon jačeg i dominacija stvarne većine nad manjinom. A sa kobnim posledicama svog naopakog vladanja te nomenklature se nisu suočile na terenu, nego iz udobnih beogradskih kabineta i rezidencija. Umesto da albansku nacionalnu manjinu integrišu u jugoslovensko,tj. srpsko društvo, vlasti su od njih načinile „strance“ i „nezadovoljnike“ koji zbog toga treba da odu kući – „u svoju matičnu zemlju“.
Sa sličnim pritiscima se ponekad suočavaju i Slovaci u Srbiji. Iako važe za vrlo lojalnu nacionalnu manjinu, koja je na zasedanju Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji 1918. godine u Novom Sadu imala svoje poslanike i složno glasala za priključenje Kraljevini Srbiji, neretko se desi da ih uvek budni „srpski rodoljubi“ šalju tamo odakle su došli, o čemu je nedavno pisao nezavisni dvojezični informativni portal Storyteller (https://www.storyteller.rs/sr/nisu-dosli-u-srbiju-slovaci-u-vojvodini/). I mi smo pre nekoliko godina u lokalnom nedeljniku Pančevac, u slovačko-srpskom dodatku pisali o tom jednostranom odnosu prema manjinama i nepoznavanju lokalne i regionalne istorije.
A uverio sam se više puta da ni dobar deo naše opozicije, nevladinih organizacija (NVO) i javnih ličnosti ne razume nacionalne manjine i ne primećuje njihove stvarne probleme. U vreme dok sam još bio odbornik skupštine Grada Pančeva, pre dve decenije, negodovao sam na jednoj od skupštinskih sednica zbog predstavljanja površno osmišljenog seminara, kampanje namenjene deci školskog uzrasta i različitog etničkog porekla radi njihovog boljeg upoznavanja i uzajamnog razumevanja; sve u organizaciji jedne hvaljene NVO.
Nezadovoljstvo je, naročito, izazvala jedna od vežbi posvećena prepoznavanju navodnih prestoničkih gradova vojvođanskih nacionalnih manjina. Suprotstavio sam se olako konstruisanoj predstavi – nametajućem shvatanju da je slovačkoj deci glavni grad Bratislava.
Ne. Slovacima u Srbiji, ili kako oni kažu, na Donjoj zemlji, prestonica je Beograd, a Slovačka je samo pradomovina odakle su preci stigli pre više od tri stoleća. A i tada, nisu Slovaci i ostali (Nemci, Mađari, Rumuni, Rusini, Hrvati i dr.) upali na srpsku zemlju i zauzeli srpske posede, nego su, voljom Beča, poslati da demografski ožive nenastanjene i nenastanjive delove Habsburške monarhije (suve stepe, opasne močvare, guste šikare i šume) i štite ih od upada Turaka.
Autor je sociolog iz Pančeva
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
