Jedino je DS meta svih 14 godina SNS vlasti

Stranka slobode i pravde osnovana je u aprilu 2019. godine ujedinjenjem Levice Srbije i Zelene stranke Dejana Bulatovića. Pokret Srce nastao je 2022. godine. Pokret slobodnih građana jeste stariji, ali je u maju 2020. pokušao da razbije najavljeni bojkot i samostalno izašao na izbore, uprkos tome što su opoziciono nastrojeni građani tražili jedinstvo. Teško je šest godina kasnije takvu odluku predstavljati kao četrnaestogodišnje krvarenje protiv režima.

Naravno da u tim strankama postoje ljudi koji su se protiv Vučića borili duže nego što postoje njihove sadašnje organizacije. Ali onda treba govoriti o njihovim ličnim biografijama, a ne naknadno prepravljati istoriju opozicije.

Postoji samo jedna opoziciona stranka koja je svih četrnaest godina naprednjačke vlasti provela kao njena meta – Demokratska stranka.

Progon je počeo odmah 2012. godine, kriminalizacijom DS-a i njenih članova. Hapšenja pred kamerama, naslovne strane tabloida, montirane prijave i višegodišnji postupci služili su tome da se čitava politička organizacija proglasi kriminalnom.

Više od 400 članova, aktivista i funkcionera Demokratske stranke bilo je hapšeno, privođeno i pritvarano. Sudski postupci trajali su godinama, dok su oslobađajuće presude objavljivane krišom.

Vojislav Janošević, nekadašnji predsednik opštine Surčin, hapšen je dva puta 2013. godine i proveo je četiri i po meseca u pritvoru. Godinama je javno označavan kao lopov, da bi na kraju bio pravnosnažno oslobođen svih optužbi. Za naslovnu stranu bilo je dovoljno hapšenje. Za izvinjenje nije bila dovoljna ni pravnosnažna presuda.
Progon nije bio rezervisan samo za funkcionere.

Članovi DS-a širom Srbije premeštani su na slabije plaćena radna mesta, izlagani mobingu, ostajali bez posla ili godinama držani na margini svojih kolektiva. U malim sredinama članstvo u Demokratskoj stranci bilo je odluka zbog koje je čovek rizikovao egzistenciju svoje porodice.

U Pećincima je režim otišao i korak dalje – kažnjavana su deca. Poverenik za zaštitu ravnopravnosti utvrdio je da su deca ostala na listi čekanja za vrtić nakon političkog delovanja njihovih roditelja i članova porodice iz Demokratske stranke. Utvrđena je diskriminacija na osnovu političke pripadnosti roditelja.

To znači krvariti pod režimom.

Ne gostovati u emisijama i žaliti se što građani nisu prepoznali vašu „žrtvu“. Ne računati koliko poslaničkih mesta pripada kojoj partiji na osnovu boračkog staža. Krvariti znači ostati bez posla, provesti mesece u pritvoru i gledati kako vam vlast kažnjava porodicu zato što niste pristali da promenite stranu.

I upravo ti ljudi danas bez rezerve podržavaju studente.

Ne zato što su prestali da veruju u sopstvenu stranku niti zato što nemaju znanje ili političko iskustvo. Podržavaju ih zato što su posle svih ovih godina dovoljno politički zreli da prepoznaju trenutak u kojem je promena vlasti važnija od očuvanja poslaničkih mandata.

Podržavaju ih jer pripadaju političkoj organizaciji koja je sebe ugradila u borbu protiv autokratije i šovinizma u Srbiji tokom poslednjih 36 godina. Ta istorija obavezuje.

Demokratska stranka javno je saopštila da će podržati studentsku listu i da će studentima staviti na raspolaganje svoje znanje, iskustvo i resurse.

Zašto studenti?

Zato što su, sasvim doslovno, budućnost Srbije. Ali sama mladost ne bi bila dovoljna. NJihova snaga je u tome što su pokazali spremnost da žrtvuju sopstvenu udobnost, vreme, ispite i svakodnevni život zbog cilja koji prevazilazi njihove pojedinačne interese. Hapšeni su, prebijani i vređani u državnim medijima, ali nisu odstupili.

Građani su to prepoznali.

U zemlji u kojoj političari decenijama traže da građani nešto žrtvuju kako bi oni dobili funkciju, studenti su prvo žrtvovali nešto svoje i tek onda zatražili podršku drugih. Zato njihove reči imaju težinu koju stranačka saopštenja više nemaju.

Oni koji su zaista trpeli pod ovim režimom to najbolje razumeju. Čovek koji je zbog politike izgubio posao ili proveo mesece u pritvoru ne pita koliko će mandata dobiti njegova stranka. Pita da li se pojavila snaga sposobna da zaustavi sistem koji je njemu i njegovoj porodici uništavao život.

Pojavila se.

Zato je danas lako razlikovati one koji su cenu četrnaestogodišnje borbe zaista platili od onih koji bi tu žrtvu naknadno da pripišu sebi. Prvi studentima stavljaju na raspolaganje sve što imaju. Drugi objašnjavaju zašto ipak moraju da se bore za sopstvene mandate.

Studenti pobeđuju zato što ne traže da im verujemo na osnovu jalovog političkog staža. Traže da pogledamo šta su spremni da učine.

A Srbija je, posle četrnaest godina naprednjačke vlasti, konačno prepoznala razliku između onih koji govore o žrtvi i onih koji su spremni da je podnesu.

Autor je narodni poslanik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.