foto: L. S.Prošlog leta su zborovi građana širom Srbije organizovali proteste, tražeći izbore i ukazujući na teška nepočinstva koja je činila vlast. Represija je bila velika. Policija, koja se evidentno stavila na stranu uzurpatora, nemilosrdno je premlaćivala studente i građane.
Već početkom jula izvršen je stravičan napad na studente Pravnog fakulteta u Beogradu i građane koji su mirno protestovali. Studenti su surovo premlaćivani ispred zgrade fakulteta, a pokušan je upad i na sam fakultet. Mnogi su privedeni, a tortura nad njima nastavljena je u garaži Vlade Srbije, gde su bili izloženi brutalnim poniženjima.
Da se podsetimo i Valjeva u avgustu.
Pobesnela naoružana bića nemilosrdno su tukla koga su stigla. Više njih nasrtalo je na jednu osobu, a kada bi je oborili, nastavljali su da se iživljavaju nad njom. Povređeno je više lica, među njima i maloletnici. Pošto je legalizovano nasilje nad građanima koji ne podržavaju vlastodršce, niko nije odgovarao.
Agresija je nastavljena u Novom Sadu početkom septembra. Do zuba naoružani čuvari okupatora države nasrtali su na studente i građane u kampusu Univerziteta. Upotrebili su čak i neku vrstu bojnog otrova, zabranjenog za korišćenje tokom demonstracija. Masovna hapšenja i prebijanja postala su svakodnevica. Agresori nisu pobedili – otpor se nastavio.
Društvo se definitivno i maksimalno podelilo. Deo stanovništva, pod hipnotizerskim uticajem propagandne mašinerije, podržavao je atak na studente i građane, uveren da oni ruše „ustavni poredak i državu“. Blagonaklono su gledali na surovost naoružanih formacija, misleći da te falange štite njihove živote od „stranih plaćenika, ustaša i fašista“.
U takvom ambijentu obeležili smo godišnjicu novosadske tragedije i odali poštu ubijenima, za čiju smrt niko nije odgovarao. Zahtev za vanredne izbore neprestano je ponavljan. U svakodnevnim napetostima, tonući sve dublje u haos i društvenu anomiju, sve teže smo uspevali da održimo veru u povoljan ishod krize.
Nadu da se nismo predali i prepustili beznađu vratili su nam studenti tokom majskog skupa na Slaviji. Više od sto hiljada ljudi odazvalo se njihovom pozivu. Sinergija koju smo doživeli ulila nam je snagu i veru da se na izborima možemo osloboditi uništitelja.
Usledio je događaj na Senjaku, izazivajući novu frustraciju i saznanje da je policija u čvrstoj sprezi s mafijom. NJihovi zakoni ne poznaju niti priznaju zakone i procedure donete u institucijama države. U društvenoj konstelaciji u kojoj je mafija preuzela prerogative države, neznatna su očekivanja da ćemo se demokratskim sredstvima osloboditi njenog uticaja.
O tome svedoče i nedavna događanja, koja su po društvenim efektima još tragičnija od masovnih ataka pretorijanske garde vlastodržaca. U Pančevu je osuđen student Andrej Tanko jer je poprskao policajca vodom. Sudija je „u ime naroda“ odlučio da je Tanko kriv, ne po pisanom zakonu države, već na osnovu pretpostavke da ne sme da se suprotstavi onom drugom, nepisanom zakonu koji sprovodi mafija.
Verovatno su tako rezonovale i kolege profesora Vladimira Mihića i Jelene Kleut. Glasali su na Senatu da im se ne potvrdi izbor u zvanje, a njihova odluka ostavila ih je bez posla. Činjenica da su ispunjavali sve neophodne uslove nije ih interesovala.
Protiv bande nasilnika koja je pretukla pisca i aktivistu Vladimira Arsenijevića neće biti pokrenut krivični postupak, jer sud nije našao elemente krivičnog dela.
Profesori fakulteta i sudije nisu hipnotisani propagandom uzurpatora države. Oni ne veruju da su Andrej Tanko, Jelena Kleut, Vladimir Mihić i Vladimir Arsenijević izdajnici i rušitelji države. Oni, jednostavno, smatraju da su okupatori nepobedivi i da bi, suprotstavljajući im se, samo naudili sebi, a ništa ne bi promenili.
Profesionalna čast, etika, moral i dostojanstvo, verovatno, ne predstavljaju vrednosti koje bi trebalo da brane. Njihovi stavovi pokazuju da smo mi društvo koje ne ume da brine o sebi, jer su ljudi koji, po obrazovnom statusu i ulogama koje vrše, često zauzimaju oportunistički stav, prateći isključivo lične interese.
Kada lični pogledi zamagle sve ostalo, kohezivne snage društva se rastaču, a u taj međuprostor uglavljuju se svi oblici patoloških diskursa. Društvo u kome broj oportunista nadraste broj onih koji teže promenama ne poseduje kapacitet za rast. Tavori zarobljeno u zabludama i predrasudama i čeka da se „neko“ pojavi i oslobodi ga.
Autorka je lekarka iz Vršca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
