REM je od osnivanja bio slika Srbije

Bilo je potpuno jasno da vlasti ne odgovara postojanje funkcionalnog regulatornog tela, pogotovo ako bar delimično izgubi mogućnost uticaja na njega i da zato odugovlači sa izborom Saveta, ali kada se, uz angažovanje evropskih institucija i domaćih nevladinih i stručnih organizacija, otkočio proces izbora, odjednom deo opozicije opstruira konstituisanje Saveta.

Paradoks činjenice da od osnivanja regulatornog tela i prvog izbora Saveta 2003. godine nikada nismo imali četiri stručna, kompetentna, a nezavisna člana u njemu, zatrpava se optužbama na njihov račun od strane frustriranih političara koji godinama ne mogu da se domognu političkih funkcija za koje su umislili da im pripadaju. Paljbom na četiri nezavisna člana Saveta žele da u njihovu svest učitaju osećaj odgovornosti i nelagode za sve što se u ovoj zemlji događa, a što je rezultat ne samo delovanja vlasti, već i nedelovanja ili pogrešnog delovanja dobrog dela opozicije.

Najsramnija insinuacija je stav da će ovo četvoro legitimisati Vučićev REM. Da li to znači da u svim organima, telima, institucijama u kojima participiraju nezavisne ličnosti koje su oponenti režimu, one legitimišu Vučićeve forume? Onda se to odnosi i na članove skupštinskih odbora i na samu skupštinu, na republičkom pokrajinskom i lokalnom nivou. Bojkotaška politika, nastala pre nekoliko godina koja je, uz sve manipulacije vlasti, doprinela slabijoj ili potpunoj nezastupljenosti protivnika režima na mestima gde se odlučuje, sada se sugerira i članovima Saveta REM-a.

Par predvodnika političkih stranaka je zaključilo da su u stanju da daju bolje tumačenje zakona u okolnosti kada je četvoro izabranih članova podnelo ostavku, a onda odlučili da ipak prihvate članstvo u Savetu. Umesto da ohrabre dobre kandidate za koje su svojevremeno glasali, sada ih optužuju, maltene za izdaju. Na stranu to što se za takozvanim autentičnim tumačenjima zakona, poseže od strane vlasti i kad treba i kad ne treba, tumačenje koje je dato u ovom slučaju je jedino moguće.

Među načinima tumačenja zakona postoji i ono najjednostavnije: pozovu se ljudi koji su pisali pojedine odredbe pa se pitaju šta su pod tim mislili. Kao neko ko je učestvovao u pisanju Zakona o elektronskim medijima, znam da smo pod tačkom 4), člana 18. mislili na mogućnost davanja ostavke od strane članova Saveta koji u njemu već rade, koji su tu od konstituisanja i čiji je mandat aktiviran. Zakonom nije moguće predvideti svaku moguću okolnost pa ni onu koja se dogodila, da neko odmah posle izbora, ali pre konstituisanja Saveta, podnese ostavku.

Prema tome, tumačenje usvojeno u Narodnoj skupštini je validno, sviđalo se to nekom ili ne, a takođe odluka nezavisnih kandidata, da ostanu ili ne ostanu u Savetu. Uostalom, oni su ostavke podneli u trenutku očigledne manipulacije sa izborom devetog člana Saveta, ali ta okolnost je otklonjena, zaustavljanjem tog procesa i odlukom da se započne novi izbor još jednog člana.

Priče o tome kako je legitiman samo Savet sa devet članova, nemaju elementarne osnove, a nagađanja kako će kada deveti član bude izabran i on biti naklonjen vlasti, iako moguća, ipak su preuranjena. Kritičari nezavisnih kandidata, u nedostatku pravih argumenata, konstatuju da Savet REM-a u ovakvom sastavu: četiri prema četiri ili kasnije pet prema četiri, neće moći da donese ni jednu odluku kojom će ozbiljnije sankcionisati zagađivače medijskog prostora, što je otkrivanje tople vode u okolnostima u kojima živimo. Zar je iko ozbiljan verovao da je, dok je ovakve vlasti, moguće da se uspostavi pravi, zakonski odnos prema onima koji krše sva pravila, a koji su od vlasti i podržani, upravo zbog toga. A da li je onda bolje da ceo Savet prepustimo miljenicima vlasti, pa da oni mogu dvotrećinskom ili prostom većinom da urnišu ovo malo profesionalnih medija koji su preostali? Ako je nešto teško, da li treba odustati?

U Srbiji se istorija zgusnula, mnogo toga se iz nedaleke prošlosti zaboravlja, pa i detalji iz odnosa prema tom istom nezavisnom regulatornom telu, koje se nekada zvalo Republička regulatorna agencija (RRA), a zatim Regulatorno telo za elektronske medije (REM).

Na samom početku rada na novim, reformskim medijskim zakonima Srbije, u novembru 2000. godine, onima koji su radili na zakonima bilo je jasno da je nužno implementirati najbolja rešenja koja su postojala u demokratskom svetu. Radna grupa eksperata iz stručnih organizacija civilnog sektora, predložila je da Savet regulatornog tela ima 15 članova, da bi bio zastupljen što širi društveni interes. Proučivši razna iskustva evropskih država, stručnjaci su predložili broj članova deljiv sa tri i asimetrične šestogodišnje mandate, koji omogućavaju da se svake dve godine izmeni trećina članova Saveta.

Zašto? Zato što je iz iskustva drugih država odavno bilo jasno da nije dobro da se mandati članova organa koji donosi odluke poklapaju sa mandatima parlamenta, ukoliko ih on bira i da nije dobro da postoji mogućnost sprege među samim članovima Saveta, ako su duže u situaciji da zajedno donose važne odluke. Nije to niko kod nas izmislio, već je poučno iskustvo drugih bilo primer kako ovo pitanje treba regulisati, jer se i u drugim zemljama događalo da se manipuliše, navija za svoje i kanališu tokovi novca i politički uticaj koji se kroz medijsku sferu provlače. Skandalizovanje naših neznalica žrebanjem koje treba da odredi ko će, samo pri prvom izboru, dobiti mandat na dve, ko na četiri, a ko na šest godina je banalizacija rasprave, a najave da to treba ukinuti, odustajanje od korisnog principa koji sprečava konflikt interesa.

Završetak prvog medijskog regulatornog dokumenta, Zakona o radiodifuziji, 2002. godine, doneo je ogromno razočaranje onima koji su na njemu radili i celokupnoj stručnoj javnosti. Shvativši da može da ostane bez uticaja na elektronske medije, vlast je umesto 15, predvidela devet članova Saveta i to sa strukturom koja se drastično razlikovala od predloga radne grupe. U zakon su ušle odredbe po kojima kandidate za četiri člana predlažu skupštine Srbije i Vojvodine i republička i pokrajinska vlada.

Tako je obezbeđeno da četiri člana Saveta budu kandidovana od najviših organa vlasti, što je bilo nespojivo sa nezavisnim statusom RRA. Vlast je u zakon upisala da se u skupštini bira osam članova, a da onda oni biraju devetog koji treba da bude sa Kosova. Ova očigledna manipulacija zasnivala se na tome što je garnitura DOS-a, imajući već svoja četiri člana, računala i na petog koji je izabran na predlog verskih zajednica na koje je vlast imala uticaj, pa je deveti sa Kosova izabran takođe među onima koji su bili poslušnici vlasti. Kada je otkriveno da tri izabrana člana Saveta ne zadovoljavaju zakonske kriterijume, osam meseci je trajalo očekivanje da se problem konsekventno razreši, ali odluka Narodne skupštine u obnovljenom glasanju bila je da su nedostaci u međuvremenu otklonjeni, pa su ponovo izabrani sporni kandidati.

Tako je uvođenje nezavisnog regulatornog tela u naš medijski sistem u startu krenulo pogrešnim putem, uz jasne naznake da tadašnja vlast nema nameru da se odrekne uticaja. Današnji opozicionari, oni koji su i tada bili u vlasti, to prećutkuju, kao i mnoge druge momente koji ih ne predstavljaju u najboljem svetlu. Naime, već posle godinu dana napravljena je izmena u Zakonu o radiodifuziji, kojom su kao ovlašćeni predlagači, umesto Narodne skupštine Srbije i Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine, predviđeni nadležni odbori ovih skupština za kulturu i informisanje, a obe vlade, i republička i pokrajinska, izbrisane.

Ali tada je odboru Skupštine Srbije data mogućnost da predlaže šest kandidata od kojih se bira tri, što je sa kandidatom nadležnog odbora pokrajinske skupštine, opet bilo četiri člana Saveta. Time je izmena zakona obesmišljena, odnosno dokazala nameru vlasti da zadrži uticaj. Manipulativni odnos je do kraja ogoljen kada je 2005. novim izmenama zakona izbačeno žrebanje asimetričnih mandata i u zakon upisano da: „Članovima Saveta prvog saziva koji se biraju na predlog nadležnog odbora Skupštine Srbije mandat traje šest godina, članovima Saveta koji se biraju na predlog Skupštine AP Vojvodine, rektora univerziteta, crkava i verskih zajednica, mandat traje pet godina, a ostalim članovima Saveta prvog saziva mandat traje četiri godine“. Dakle, oni koji se mogu smatrati najkompetentnijim jer se biraju na predlog stručnih, novinarskih, medijskih, umetničkih i drugih organizacija, dobili su najkraće mandate.

Manipulacija je postala još jasnija prilikom prve dodele dozvola za korišćenje frekvencija, 2006. godine, kada je Savet RRA odustao da uzme u obzir prethodno ponašanje emitera koji su već emitovali program, a što je zakon nalagao. Svima je bilo jasno da je to zbog toga da bi Pink, koji je postao miljenik postpetooktobarskih vlasti, dobio dozvolu. Sličan odnos prema ponašanju pružalaca medijskih usluga, ponovljen je i prilikom dodele dozvola 2022. godine.

Nije, dakle, uticaj vlasti na regulatorno telo novijeg datuma, samo se sada bolje vidi jer je najekstremniji. To je slika Srbije, koja i dalje pokazuje da nije zrela za savremena, demokratska rešenja. Utoliko pre je važno podržati one nezavisne kandidate koji su u ovakvim okolnostima spremni da, ako ne mogu sve probleme da reše, bar pokušaju i naznače pravce kojima treba ići. Licemerno je od strane pojedinih opozicionara zalaganje za nezavisne članove Saveta REM-a, a istovremeno nastojanje da na njih utiču. Nisu oni naivni niti nesvesni da će političkih uticaja i dalje biti. Ali su Dubravka Valić Nedeljković, Ira Prodanov Krajišnik, Mileva Malešić i Rodoljub Šabić, pored toga što su stručni, pokazali da su i nezavisni i od vlasti i od opozicije. NJima će biti najteže, a ne onima koji kritikuju iz bezbedne pozicije.

Autor je profesor FPN u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.