Afere su stvarne, korupcija sistemska, a odgovornost definitivno izostaje

Međutim, dok se politički akteri, mediji i deo javnosti fokusiraju na svakodnevne sukobe, zemlja plovi bez kompasa kroz najopasniji geopolitički moreuz od raspada Jugoslavije – bez ažuriranih strategija iz oblasti odbrane i bezbednosti, bez jasnog spoljnopolitičkog opredeljenja i bez ikakvog konsenzusa o tome gde Srbija u ovakvom svetu zapravo pripada.

Ovo je dijagnoza kolektivnog propusta koji daleko prevazilazi partijske podele.

U svetu koji više ne postoji

Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane Republike Srbije usvojene su 2019. godine – za vreme ministra odbrane Aleksandra Vulina, koji se svojom retorikom i spoljnopolitičkom orijentacijom eksplicitno opredelio protiv EU integracija, što je u direktnoj koliziji sa narativom predsednika Srbije i širim društvenim konsenzusom.

U trenutku kada su ti dokumenti pisani, svet je izgledao bitno drugačije: Rusija još nije bila zemlja koja ruši evropski poredak frontalnom agresijom na suverenu državu; Kina još nije bila definisana kao sistemski rival Zapada; NATO još nije bio u procesu fundamentalne transformacije doktrine i strukture snaga. Od tada se desila agresija na Ukrajinu koja traje preko četiri godine, novo nuklearno pozicioniranje na evropskom tlu, masivna remilitarizacija EU i promena geopolitičke gramatike kakva se ne pamti od 1989.

Srbija u takvom svetu i dalje koristi zastarele strategije koje opisuju svet koji više ne postoji. Paradoksalno je da ti dokumenti i dalje kao referentni bezbednosni okvir navode Organizaciju dogovora o kolektivnoj bezbednosti ODKB – savez kojim predsedava zemlja koja od februara 2022. vodi imperijalni rat na evropskom tlu. To nije administrativni propust – to je strateška praznina koja se popunjava improvizacijom. A improvizacija u bezbednosnoj politici se uvek naplaćuje – možda kasno, ali skupo.

Četiri stuba bez temelja

Spoljna politika jedne države nije samo skup protokolarnog šarma, već ogledalo njene političke zrelosti, strateške doslednosti i institucionalnog integriteta. Srbija danas pokazuje zabrinjavajući deficit sve tri osobine.

Dok vlast i dalje deklarativno govori o „četiri stuba spoljne politike“, u praksi se ne zna da li uopšte imamo temelj. Zbog nedostatka vizije i strategije, Beograd i dalje pokušava da balansira između Moskve, Pekinga, Brisela i Vašingtona – ali taj balans odavno više nije neutralnost. U aktuelnoj globalnoj geopolitičkoj situaciji, ovakvo oktroisano stanje možemo jedino nazvati konceptualnom nekonzistentnošću spoljne politike.

Deklarisana vojna neutralnost, koja nije ustavna kategorija već odrednica strateških dokumenata, u trenutku kada Evropa gradi sopstvenu odbrambenu arhitekturu brzinom bez presedana, prestaje da bude neutralnost i sve više postaje izolacija. Suzdržanost koja je nekada izgledala kao mudra pozicija između blokova, danas izgleda kao nemoć da se donese politički hrabra odluka. Geopolitika, međutim, ne čeka neodlučne.

Aktuelna bezbednosna politika potvrđuje da vojna neutralnost bez definisanih nacionalnih interesa ostaje samo izgovor za pasivnost. Srbija nije vojno neutralna – ona je žrtva kontinuiranog i veoma agresivnog hibridnog rata Rusije, kojoj takav status Srbije odgovara kao instrument blokiranja naše proevropske perspektive. Odnosi sa Moskvom koji su decenijama bili instrument unutrašnje mobilizacije i spoljnog balansiranja, postali su dugoročna obaveza bez ikakve strateške vrednosti. Nekada naoružavanje Hrvatske, a danas Naftna industrija Srbije – samo su simptom koji opisuje odnos Rusije, ne i uzrok.

Evropa se naoružava

Dok Srbiju potresaju unutrašnji konflikti oko procedura, plenuma i predstojećih izbora, Evropa sprovodi najveću remilitarizaciju od Hladnog rata. Nemačka je ukinula decenijama staru fiskalnu opstrukciju i opredelila stotine milijardi evra za odbranu. Francuska redefiniše nuklearni štit kao evropski, a ne isključivo nacionalni. EU stimuliše instrumente zajedničke odbrambene industrije koje do juče nisu postojali ni u nacrtu. Istovremeno, UN u aktuelnim krizama pokazuju ozbiljan gubitak kredibiliteta i kapaciteta za efikasno upravljanje globalnom bezbednošću, čime dodatno raste značaj regionalnih i savezničkih mehanizama. Zajednička spoljna i bezbednosna politika EU više nije diplomatska fraza – ona postaje operativna stvarnost sa budžetom, kapacitetima i komandnom strukturom.

U toj Evropi, Srbija koja je i dalje nominalni kandidat za članstvo, nema izgrađenu poziciju. Novoformirana Platforma za evropsku Srbiju artikuliše demokratske zahteve, ali se uglavnom ne izjašnjava o Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici EU. Vladavina prava, slobodni izbori, institucionalna odgovornost – sve je to vitalno važno i urgentno. Ali bez bezbednosnog okvira, proevropska agenda ostaje vrednosni manifest bez strateškog sadržaja.

U aktuelnoj geopolitičkoj realnosti, integracija u kolektivni sistem evropske bezbednosti postaje vremenski prioritet, jer garantuje neposrednu zaštitu, strateško pozicioniranje i pouzdanost Srbije u zapadnom sistemu. Naravno da nam EU treba ostati politički i ekonomski cilj, ali bez bezbednosnog okvira i taj cilj gubi suštinski oslonac. Umesto da Srbija bude platforma regionalne saradnje i prirodna spona između centralne Evrope i Mediterana, ona postaje slepa tačka evropskih integracija – geografski neupitno u srcu Evrope, a politički na njenoj periferiji.

UN misije: prestiž ili interes?

Srbija učestvuje u nizu mirovnih misija UN. To je vidljiv i, u izvesnoj meri, legitiman instrument spoljne politike – signal multilateralnog angažmana i profesionalizma Vojske Srbije. Međutim, kada je poslednji put neko sistematski i javno preispitao konkretan interes Srbije u aktuelnom bezbednosnom okruženju? Koji su konkretni politički, ekonomski i bezbednosni benefiti, i kakva je njihova korelacija sa strateškim bezbednosnim ciljevima koji su nam odavno zastareli?

U uslovima sve učestalije derogacije međunarodnog prava i normi, iluzorno je očekivati da će deklarisana vojna neutralnost sama po sebi biti poštovana ili da će pružiti ikakvu garanciju zaštite. Jedini održiv model zaštite jeste oslanjanje na kolektivni sistem evropske bezbednosti i saveznički utemeljen faktor odvraćanja. Ovo ne znači apriori poziv na povlačenje iz UN misija – ovo je poziv na stratešku analizu i javnu odgovornost.

Studentski pokret i istorijski trenutak

Studentski pokret koji je proteklih meseci mobilisao delove srpskog društva na način koji nije viđen decenijama nesumnjivo je predmet obaveštajno-bezbednosnog praćenja i analiza režima. Raslojavanje pokreta po pitanju spoljnopolitičke orijentacije nije iznenađenje – ono je prirodna posledica toga što svaki ozbiljan politički iskorak nosi ideološku dimenziju. Pokret koji je počeo kao moralni protest ulazi sada u zonu u kojoj se moralni imperativ mora prevesti u konkretan politički i bezbednosni program. I to nije slabost – to je sazrevanje.

Proevropska opozicija i oni delovi studentskog pokreta koji dele stratešku, a ne samo emocionalnu viziju, imaju pred sobom istorijsku priliku. Ne samo da artikulišu vrednosti, već i da ponude program. A svaki ozbiljan program upravljanja državom mora sadržati jasno opredeljenje prema evropskoj bezbednosnoj arhitekturi – jer bez toga ostaje izborni manifest, a ne osnova za vladanje.

Taj program postoji u evropskim okvirima: instrumenti poput SAFE, ReArm Europe, PESCO i zajednički fondovi EU otvaraju prostor za modernizaciju, finansiranje i zajedničko planiranje odbrane. Srbija bi, uz političku volju i institucionalnu doslednost, mogla biti deo tog projekta. Pitanje nije da li je Evropa spremna za Srbiju, već da li Srbija zna šta želi. I naravno, koje su posledice našeg izbora.

Vrtlog koji dolazi

Geopolitički procesi koji se odvijaju oko Srbije nisu linearni – oni su spiralni. Svaki naredni događaj donosi novo repozicioniranje, nove pritiske i nove momente u kojima se od malih zemalja traže odluke koje su do juče izgledale kao luksuz odlaganja. Srbija je već prošla kroz nekoliko takvih prelomnih trenutaka i svaki put je birala odlaganje.

Odlaganje, međutim, ima rok trajanja. Kao što smo 1989. svedočili padu Berlinskog zida bez svesti o geopolitičkim posledicama koje su usledile, ni danas ne razumemo (ili to ne želimo) globalni kontekst koji direktno ugrožava i regionalnu stabilnost i naše nacionalne interese. U svetu ubrzanih geopolitičkih promena, neodlučnost Srbije ne predstavlja neutralnost već sve veću opasnost.

Bez revidirane strategije nacionalne bezbednosti koja opisuje svet kakav jeste, bez jasne pozicije prema evropskoj bezbednosnoj arhitekturi i bez spoljne politike koja prevazilazi protokolarne nastupe i emotivno koketiranje sa biračima – Srbija ulazi u naredni ciklus geopolitičkih lomova bez orijentacije u savršenoj oluji. Krajnje je vreme da Srbija prestane da bude žrtva istorije i da jednom konačno krene da je oblikuje.

Afere u društvu jesu alibi. Pitanje je jedino ko ih koristi – i zašto tendenciozno ćutanje o nacionalnoj bezbednosti i dalje prolazi nekažnjeno.

Autor je konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.