Ko profitira od privrednog rasta?

Poslednjih sedam godina Srbija je zaista rasla, prosečno oko tri odsto godišnje. Ono o čemu nikad ne govore je pitanje ko je taj rast naplatio? Ko je profitirao od nesumnjivog rasta ekonomije Srbije?

Odgovor se ne krije u makroekonomskim pokazateljima, nego u strukturi ukupno ostvarenog profita. Prema poslednjem godišnjem izveštaju Agencije za privredne registre, privreda Srbije je 2025. godine ostvarila rekordan neto dobitak od oko 8,2 milijarde evra. Kada se ta sintetička cifra analizira dolazi se do podatka da su veliki sistemi (oko hiljadu preduzeća koje su registrovana kao veliko privredno društvo) pokupili preko polovine tog profita (56,2%).

Istovremeno, ukupan akumulirani gubitak privrede premašuje 4,42 milijardi evra, od čega je značajan deo gubitka iznad visine kapitala, što znači da je deo privrede tehnički insolventan usred istorijski najprofitabilnije godine. Rast i propast se dešavaju istovremeno, u istoj privredi, samo različitim akterima.

Bankarski sektor je tu paradigmatičan. Šesta uzastopna godina rasta dobiti, rekordnih 1,4 milijarde evra u 2025, prinos na kapital preko 17 odsto (izvor Biznis i finansije), i sve to u godini kada je realni rast BDP-a iznosio dva odsto. Banke ne stvaraju taj rast, one ga dobrim delom finansiraju i naplaćuju proviziju na finansiranje. Kad bankarski sektor ubrzava, bez obzira šta se događa u realnom sektoru, to je znak da se profit sve više izvlači iz cirkulacije kapitala, a sve manje iz proizvodnje.

Jedan ponuđač, jedan poverilac

Drugi, zasigurno otvoreniji i mnogo veći kanal rasta je državni investicioni ciklus. Javne investicije u Srbiji već godinama prelaze sedam odsto BDP-a, ubedljivo najviše u Centralnoj i Istočnoj Evropi. To zvuči kao razvojni zamah, sve dok se ne pogleda kako se ti projekti realizuju. Fiskalni savet je u junu 2026. upozorio da procenjene vrednosti najvećih državnih investicija: stadion, prateća infrastruktura, saobraćajnice vezane za Ekspo, rastu netransparentno, u pojedinim slučajevima i za 90 odsto u odnosu na prvobitne procene, bez ijednog objašnjenja u budžetskoj dokumentaciji. Samo za nekoliko meseci vrednost državnih projekata porasla je za skoro 850 miliona evra. Taj novac ne nestaje. On postaje nečiji prihod, kroz uzak krug izvođača koji dobijaju najveće poslove po netransparentnim procedurama, bez klasičnog tendera.

Takav rast finansira se javnim dugom, koji je krajem 2025. dostigao skoro 40 milijardi evra, a rizik koncentracije prema jednom poveriocu je najveći prema Ujedinjenim Arapskim Emiratima. U samo četiri meseca druge polovine 2026. dospeva glavnica od oko 1,85 milijardi evra (dve milijarde dolara) za dva kredita kod Fonda za razvoj Abu Dabija. To je koncentracija rizika kakvu retko koja mala privreda sebi može da priušti, a posledica je da se sve veći deo budžeta troši na servisiranje duga umesto na ono zbog čega je kredit navodno podignut.

Isti mehanizam postoji i na nivou javnih nabavki, kroz koje je 2024. prošlo skoro devet milijardi evra. Prema istraživanju NALED-a iz marta 2026, prosečan broj ponuda po tenderu u Srbiji iznosi svega 2,5, a u više od polovine postupaka (50,7%) javlja se samo jedan ponuđač. To znači da je formalna konkurencija, uslov na kome počiva čitav sistem javnih nabavki, u praksi izuzetak, a ne pravilo. Dodatno, potencijal za korupciju je najprisutniji upravo u izgradnji infrastrukture, iste oblasti u kojoj se i najviše troši i najviše naduvava vrednost projekata.

Zakon o javnim nabavkama za radove (ako i kad se slučajno primenjuje) dozvoljava naknadno povećanje vrednosti ugovora aneksom, ali najviše do 50 odsto prvobitne vrednosti. Problem je što je faza posle potpisivanja ugovora sistematski najslabije nadzirana karika celog procesa, u kojoj se aneksi, produženja rokova i izmene obima najteže, bolje reći najslabije kontrolišu. Jedan ponuđač, netransparentna izvršna faza i infrastruktura kao žarište sumnje, to su tri opisa istog uskog grla. Trpi zajednička kasa, ko bi drugi.

Napolje, pa u Beograd

Strani kapital, u međuvremenu, sve otvorenije naplaćuje svoje profite repatrijacijom. Odliv dividendi u matične zemlje dostigao je 2,2 milijarde evra samo u prvih jedanaest meseci 2024, uvećan za 465 miliona evra u odnosu na godinu ranije. Prema NBS, 62 odsto tog iznosa transferisale su firme iz izvoznih sektora, rudarstva i prerađivačke industrije, odnosno delatnosti čiji se proizvodi izvoze i direktno se nadmeću na stranim tržištima, ili se i ne nadmeću (Kina), za razliku od građevine, trgovine ili usluga, čiji se učinak uglavnom troši unutar zemlje.

To je bitno jer su međunarodno aktivni sektori u Srbiji najvećim delom u stranom vlasništvu (rudnici i fabrike delova i proizvoda otvoreni stranim ulaganjem u poslednjoj deceniji), pa je taj odliv u suštini direktan izvoz profita, ne recirkulacija unutar domaće privrede. To je legitiman povraćaj na uloženi kapital, ali je i podsetnik da značajan deo profitabilnosti srpske privrede otiče van zemlje, i to u trenutku kad domaći priliv stranih investicija istovremeno opada, sa 5,2 milijarde evra u 2024. na svega 3,5 milijarde evra u 2025, i dalje naglo usporava u 2026.

Teritorijalno, rast ostaje koncentrisan tamo gde su i najveći investicioni projekti. Beogradski region generiše 43 odsto ukupnog BDP-a Srbije, sa BDP-om po glavi stanovnika oko 70 odsto iznad republičkog proseka, dok pojedine opštine na jugu imaju prosečnu zaradu upola manju od beogradske. Konvergencija sa Evropskom unijom, i pored svih brojki o rastu, napreduje tako sporo da je Srbija od 2013. do 2023. uspela da smanji zaostatak za svega tri procentna poena.

Ono što u ovoj priči nedostaje jeste jednostavna, udobna teza da smo „svi na gubitku“ ili da plate zaostaju za cenama. Nacionalni podaci o zaradama to zapravo ne potvrđuju. Nominalne i realne zarade su u posmatranom periodu rasle brzo, brže nego što se obično pretpostavlja, i taj rast nije zaobišao ni medijalnu zaradu. Problem raslojavanja u Srbiji zato nije nedovoljan rast dna zarada, nego nesrazmeran rast vrha, a to je razlika koju politika sistematski zamagljuje. Svaki put kad je pritisnuta ponudi isto rešenje, podizanje minimalne zarade. Poslednji RZS podaci to i pokazuju.

U januaru 2026. minimalna zarada iznosila je oko 58 odsto medijalne, dok je medijalna zarada, ona koju prima polovina zaposlenih, iznosila svega 78 odsto prosečne. Veći proporcionalni jaz nije, dakle, između dna i sredine, nego između sredine i vrha, gde uzak sloj visokih primanja vuče prosek naviše, a ne pod pritiskom podignuti minimalac koji je već relativno blizu medijane. Dizanje minimalca je politički najjeftiniji i najvidljiviji gest dobre volje vlasti, baš zato što ne dira u mehanizme koji generišu koncentraciju na vrhu.

Privatizacija juče, korupcija danas

Raslojavanje se u Srbiji ne dešava zato što neki sektori „prirodno“ bolje posluju od drugih. Ono je proizvod odluka vlasti. Ko dobija ugovor bez konkurencije, čija se cena projekta uvećava bez racionalnog objašnjenja, koji ponuđač ostaje jedini na otvaranju javnih nabavki.

Takve odluke su skrivene daleko od očiju javnosti. Saznamo tek kad budu obelodanjene na regularan način ili insajderskom informacijom. Za to vreme čovek koji prima veću platu nego pre pet godina to ne oseća kao raslojavanje, oseća napredak. Razlika između njegovog utiska i stvarnosti jeste tačno mesto gde se koncentracija profita, netransparentni ugovori i korupcija pretvaraju u nevidljivo raslojavanje, što kao fenomen nije proizvod jednog trenutka, ni jedne vlade.

Počiva na dva uzastopna mehanizma koncentracije, koji se nadovezuju jedan na drugi.

Prvi je bila tajkunska privatizacija devedesetih i dvehiljaditih, koja je najvredniju imovinu nekadašnjeg društvenog i državnog sektora prebacila u ruke uskog kruga vlasnika, često po procedurama i cenama koje danas niko ne bi mogao ozbiljno da odbrani.

Drugi je brutalna korupcija današnjice, koja istu logiku sprovodi drugim sredstvima, ne prodajom imovine ispod cene, nego ugradnjom kroz državne poslove i dodelom ugovora bez konkurencije. Prva faza je stvorila početni kapital. Druga ga uvećava, štiti i reprodukuje kroz državni budžet.

Zato je pitanje ko je profitirao od rasta pogrešno postavljeno ako se traži spisak imena. Pravo pitanje je čiji se interes štiti. Politički interes vladajuće elite duboko je suprotstavljen javnom interesu. Upravo je odsustvo transparentnosti, konkurencije i kontrole ono što tu elitu održava na vlasti i finansira je iz budžeta koji nadzire sama. Ona nema razlog da menja sistem koji je proizveo njenu sopstvenu poziciju moći.

Još važnije je pitanje ko će profitirati u budućnosti. Bez promene vlasti i bez temeljnog reseta ovog sistema, to pitanje neće ni imati priliku da se postavi.

Autor je diplomirani ekonomista u penziji i odbornik Zeleno-levog fronta u Skupštini gradske opštine Čukarica