Politika vojne neutralnosti Srbije postaje neodrživa: Šta znači novi američki pristup bezbednosti Evrope?

Posledica Trampovih pretnji je preispitivanje evropskog bezbednosnog okvira: Evropa će bez sumnje pokušati da kreira samostalnu i održivu bezbednosnu arhitekturu, a Srbija ostaje da i dalje luta na raskrsnici strateškog opstanka. Izbor za nas je sve manje politički, a sve više egzistencijalan – da li ćemo nastaviti putem virtuelne vojne neutralnosti u superćelijskoj geopolitičkoj oluji ili ćemo se integrisati u evropski bezbednosni sistem.

Treba naglasiti da je formalni izlazak SAD iz NATO pravno moguć, ali politički i institucionalno izuzetno teško ostvariv. Kongres je krajem 2023. usvojio amandman u okvirnom zakonu o budžetu (NDAA), kojim se predsedniku SAD zabranjuje samostalno povlačenje iz Alijanse bez odobrenja dvotrećinske većine Senata ili posebnog zakona. Uz duboku ukorenjenost NATO u američkom bezbednosnom sistemu, takav potez bi zahtevao široki politički konsenzus koji je trenutno malo verovatan.

Pored toga, član 13. Severnoatlantskog ugovora predviđa formalnu proceduru istupanja – pismenu notifikaciju i jednogodišnji rok do stupanja na snagu. Dakle, i u najradikalnijem scenariju, proces bi bio postepen, ali bi njegove posledice bile tektonske.

Tri scenarija – tri sudbine Evrope

Najgori scenario za Evropu bi bio potpuno i brzo povlačenje Amerikanaca što bi generisalo disfunkciju NATO i haos u evropskom bezbednosnom sistemu. U tom slučaju, Evropa bi ostala bez nuklearnog štita i ključnih konvencionalnih sposobnosti SAD koje danas obezbeđuju strateške i operativne prednosti. U takvim okolnostima, istočno krilo NATO bi zahtevalo hitnu mobilizaciju jer bi trebalo obučiti bar 300.000 novih evropskih vojnika i opremiti ih sa oko 1.400 tenkova i 2.000 borbenih vozila. Pored toga što evropske države trenutno ne raspolažu takvim kapacitetima, Evropa se i dalje, skoro u potpunosti, oslanja na američke autonomne sisteme komandovanja i elektronskog izviđanja.

Uspostavljanje sličnih integrisanih i od SAD nezavisnih evro-sistema bi izvesno trajalo godinama, možda i decenijama. Ukratko, sistematsko i potpuno američko povlačenje bi donelo Evropi nezamislive bezbednosne rizike, urgentne velike investicije i svakako nuklearnu izloženost.

Međutim, Trampov istup ne mora neizbežno značiti armagedon. Najpovoljniji scenario za Evropu bi bio da SAD ostanu u NATO-u kao formalni garant bezbednosti, ali uz znatno smanjenu operativnu ulogu i nesporne dugoročne investicije Evrope u sopstvenu bezbednost. U tom slučaju, evropski saveznici bi morali drastično uvećati vojnu potrošnju (Francuska i Nemačka to već planiraju), konsolidovati odbrambenu industriju, harmonizovati bezbednosnu politiku i modernizovati oružane snage. Ograničeno uvećanje evropskih snaga i fondova je već započeto nakon rata u Ukrajini, a uspostavljeni su i zajednički odbrambeni projekti EU (Permanent Structured Cooperation – PESCO), fleksibilni okvir za evropsku intervenciju (European Intervention Initiative – EI2) i politički format saradnje Francuske, Nemačke i Ujedinjenog Kraljevstva (E3). Bez tako ogromnih napora i investicija nijedan model evropske samostalne odbrane neće biti funkcionalan.

Treći i najverovatniji scenario je nešto između: SAD ostaju nominalno u savezničkoj strukturi, ali se postepeno distanciraju, povlače svoje kontingente i svako angažovanje uslovljavaju sopstvenim interesima. To bi podrazumevalo da SAD traže kompenzacije (političke ili ekonomske) za svaki doprinos, što praktično transformiše opterećenje na Evropljane. Rezultat će predstavljati snažno jačanje autonomne evropske bezbednosne arhitekture koja će biti zasnovana na masovnoj proizvodnji i operativnoj upotrebi besposadnih borbenih sistema, tehnološkom razvoju i optimizaciji PVO sistema, kreiranju združenih brigada, a sasvim izvesno i integraciji evropskog nuklearnog odvraćanja koji bi se zasnivao na bliskoj saradnji Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva, a možda u perspektivi i Nemačke. Čak i u ovakvom scenariju, udarac po Evropu bi bio bolan – postepeno bi se izgrađivala odbrana nezavisna od SAD, ali evropski saveznici moraju ovladati tim procesom sada, dok još ima vremena.

Međutim, bez obzira na razlike, sva tri scenarija imaju jednu zajedničku konstantu – drastično povećanje vojne potrošnje i ubrzano ulaganje u odbrambene sposobnosti Evrope. Bez toga, nijedan model evropske bezbednosti neće biti održiv. Sad već postaje jasno da je Evropa napokon shvatila ozbiljnost poruka iz Vašingtona i prihvatila da izgradi samostalni sistem bezbednosti, sa ili bez saradnje sa SAD.

Iluzija vojne neutralnosti

Za Srbiju više ne postoji prostor za stratešku ambivalentnost. Politika vojne neutralnosti i spoljnopolitičkog balansiranja između velikih sila postaje neodrživa u uslovima nove bezbednosne paradigme. Možda je spoljna politika zasnovana na principu „4 stuba“ bila efikasna u mirnodopsko vreme, ali u novoj globalnoj realnosti je nefunkcionalna. U situaciji kada imamo prevaziđene strategije iz oblasti odbrane i formalno nedefinisanu spoljnu politiku, svaka dvosmislenost zvaničnika ugrožava nacionalne interese i dodatno povećava bezbednosni rizik. Nema sumnje da region Zapadnog Balkana predstavlja jednu od najosetljivijih tačaka evropske bezbednosti koja će svakako biti rešena. Danas je Srbija u situaciji da bude deo tog rešenja ili da predstavlja opstrukciju bezbednosti Evrope. Napuštanjem vojne neutralnosti i integrisanjem u evropsku bezbednosnu arhitekturu, Srbija bi otvorila prostor za povećanje strateške predvidljivosti, jačanje interoperabilnosti sa evropskim saveznicima i veći geopolitički kapacitet za odvraćanje pritisaka. U tom okviru, EU instrumenti poput Security Action for Europe – SAFE , šire inicijative ReArm/Readiness Europe 2030, PESCO programa i zajedničkih fondova bi dodatno povećali dostupnost finansiranja, modernizacije i zajedničkog planiranja odbrane, čime bi Srbija, uz političku volju i institucionalno usklađivanje, mogla da smanji zavisnost od ad hoc spoljnih aranžmana i ojača sopstvenu bezbednosnu autonomiju.

U suprotnom, Srbija neće kreirati savezničke odnose što bi je moglo ostaviti nezaštićenom u slučaju eskalacije krize. Zadržavanjem vojne neutralnosti, nedosledne spoljne politike i često zbunjujuće retorike predstavnika vlasti, Beograd bi se lako mogao etablirati kao izvor problema i nepoverenja celog regiona i Evrope. Nema sumnje da bi time Srbija postala izolovana i ranjiva, sa percipiranim institucionalnim ruskim uticajem u srcu Evrope. U takvoj situaciji, Srbija bi bila prisiljena da redefiniše svoju neutralnost i da nemoćno čeka koji su dalji evroatlantski potezi. Fantazmagorije o mogućem vojnom savezništvu sa Moskvom ili Pekingom treba ostaviti u istom sarkofagu izgubljenih iluzija u kojem je i Odluka Savezne skupštine iz aprila 1999. o pristupanju Savezu Rusije i Belorusije.

Aktuelna geopolitička situacija je izbrisala dilemu o EU ili NATO kao o paralelnim procesima. U aktuelnoj geopolitičkoj realnosti i potencijalnoj ugroženosti svake zemlje, integracija u kolektivni sistem bezbednosti postaje vremenski prioritet u odnosu na EU, jer garantuje neposrednu bezbednosnu zaštitu i strateško sidrenje Srbije u zapadnom sistemu. Naravno da nam EU treba ostati politički i ekonomski cilj, ali bez bezbednosnog okvira NATO, i taj proces gubi suštinski oslonac. Zbog svega navedenog, Beograd mora što pre zauzeti jasan prozapadni kurs u spoljnoj i bezbednosnoj politici. To ne znači ishitreni pristanak na ucene ili potčinjavanje, već mudro i blagovremeno učlanjenje u evropske bezbednosne mehanizme koji bi nam omogućili kreiranje savezničkih odnosa u nepredvidivim vremenima.

U međuvremenu, Srbija treba da nastavi modernizaciju vojske uz tehnologije iz EU i zemalja članica, da aktivno učestvuje u zajedničkim vežbama i da zajedno sa susedima učestvuje u kreiranju regionalne stabilnosti. Svaka podrška Beograda EU i NATO misijama (poput KFOR-a) čini nas faktorom bezbednosti, a ne marginalnim spoljnopolitičkim promoterom. I uprkos tome što Srbija nije formalno pristupila NATO, članica smo Partnerstva za mir i imamo pristup mnogim NATO programima. Odnos poverenja i pouzdanosti će bez sumnje povećati otpornost protiv destabilizacije regiona, što nam je bez sumnje u zajedničkom interesu.

Evropa na prekretnici: savezništvo nema alternativu

Evropska bezbednosna arhitektura nalazi se na istorijskoj prekretnici. Smanjena uloga SAD neminovno će voditi ka transformaciji postojećih institucija i stvaranju novih odnosa moći unutar Evrope. U tom procesu, jasno je da će biti neophodne duboke reforme i EU i NATO – od načina odlučivanja do raspodele odgovornosti i finansiranja odbrane. Te promene neće biti spore niti kozmetičke, već ubrzane i suštinske, pod pritiskom bezbednosnih izazova koji više ne ostavljaju prostor za odlaganje. Istovremeno, Ujedinjene nacije su u aktuelnim krizama pokazale ozbiljan gubitak kredibiliteta i kapaciteta za efikasno upravljanje globalnom bezbednošću, čime se dodatno povećava značaj regionalnih i savezničkih mehanizama. U uslovima sve učestalije derogacije međunarodnog prava i ustaljenih normi, iluzorno je očekivati da će deklarisana vojna neutralnost sama po sebi biti poštovana ili da će spoljna i bezbednosna politika Srbija predstavljati bilo kakvu garanciju zaštite. U takvom okruženju, jedini održiv model zaštite predstavlja oslanjanje na kolektivne sisteme bezbednosti i saveznički utemeljen faktor odvraćanja.

Srbija na žalost nema taj luksuz da pasivno posmatra redefiniciju međunarodnog poretka. Naprotiv, ovo je verovatno poslednji trenutak da jasno i nedvosmisleno izaberemo svoju stratešku poziciju. Nikada Srbiji nije bilo potrebnije jedinstvo u spoljnopolitičkom i bezbednosnom opredeljenju nego što je to danas. Međutim, umesto stvarnog društvenog konsenzusa, svedočimo paralelnim iluzijama – od simulirane kohezije vlasti do romantičarskih nacionalnih projekcija dela opozicije.

U svetu ubrzanih geopolitičkih promena, neodlučnost Srbije ne predstavlja neutralnost, već opasnost. Krajnje je vreme da Srbija prestane da bude žrtva istorije i da počne da je oblikuje.

Autor je konsultant iz oblasti geopolitike i bezbednosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.