Račun koji tek stiže na naplatu: Bivši ambasador Slobodan Raković o strateškom partnerstvu Srbije i SAD

U tom modelu, strateški dijalog nije politička nagrada niti emotivni preokret, već institucionalni okvir u koji obe strane ulaze sa jasno definisanim interesima, očekivanjima i pregovaračkim adutima. Da bi se razumela stvarna težina ovog događaja, potrebno je odvojiti formu – koju diktira politički marketing – od suštine, koju određuju kapital, geopolitička arhitektura i bezbednosni interesi.

Dekodiranje termina: Šta je „Strateški dijalog“?

U diplomatskoj nomenklaturi Vašingtona, Strateški dijalog (Strategic Dialogue) predstavlja institucionalizovani okvir za redovne konsultacije na visokom političkom nivou. On nije vojni savez poput NATO-a, niti automatski podrazumeva ekonomske privilegije ili bezbednosne garancije. Primer Severne Makedonije, koja je ovaj status dobila 2022. godine i potom ga operacionalizovala kroz niz energetskih, trgovinskih i bezbednosnih sporazuma, pokazuje da građani ne osećaju neposredan ekonomski boljitak samo zbog formalnog uspostavljanja dijaloga.

Za Vašington, to je instrument usmeravanja spoljnopolitičkog i ekonomskog kursa partnerske države; za Beograd, to je ulazak u institucionalni kanal direktne komunikacije sa Belom kućom i pokušaj podizanja sopstvenog diplomatskog ranga u regionu. Drugim rečima, ovo pre svega nije partnerstvo zasnovano na proklamovanim vrednostima, već na podudarnosti konkretnih geopolitičkih interesa.

Pouke Vašingtonskog sporazuma: Zašto postoji doza opreza?

Skepticizam prema velikim političkim najavama nije bez osnova. Vašingtonski sporazum iz septembra 2020. godine već je pokazao kako funkcioniše američka transakciona diplomatija. Srbija je tada prihvatila niz ozbiljnih političkih obaveza, dok očekivani ekonomski efekti nisu ostvareni u meri u kojoj su predstavljani. Kancelarija američke DFC korporacije u Beogradu ostala je bez uloge koja joj je prvobitno namenjena, a najavljeni investicioni zamah nikada nije u potpunosti realizovan.

Istovremeno, Beograd je preuzeo ozbiljne diplomatske obaveze koje su ostavile dugoročne posledice:

Promena odnosa prema Izraelu: Srbija je, praktično bez adekvatnog odgovora, dočekala odluku Izraela da prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova 2021. godine.

Jerusalim kao otvoreni dosije: Obaveza preseljenja ambasade Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim ostala je neispunjena zbog međunarodnopravnih posledica koje bi takav potez proizveo u odnosu na Rezoluciju 478 Saveta bezbednosti UN.

Trgovinsko predstavništvo kao kompromis: Otvaranjem kancelarije Privredne komore Srbije u Jerusalimu, Beograd je pokušao da pronađe srednje rešenje između preuzetih obaveza i međunarodnih ograničenja.

Povratak Trampove administracije gotovo izvesno vraća ova pitanja na dnevni red – kao stari dug koji sada stiže na naplatu. Vašingtonski sporazum tako nije ostavio samo političke fotografije za istoriju, već i niz otvorenih stavki koje sada ponovo dobijaju na težini.

Zašto baš sada?

Odgovor na pitanje zašto je odluka doneta upravo u ovom trenutku nalazi se u ukrštanju četiri velika geopolitička procesa:
1. Nastavak rata u Ukrajini i nastojanje Zapada da trajno ograniči ruski politički i energetski uticaj na Balkanu.
2. Rast kineskog ekonomskog i tehnološkog prisustva u Srbiji. Vašington već godinama posmatra Srbiju kao jednu od ključnih tačaka nadmetanja sa Pekingom u Jugoistočnoj Evropi.
3. Pitanje sudbine NIS-a, koje je postalo centralna energetska tema regiona nakon uvođenja sankcija ruskom energetskom sektoru.
4. Promena administracije u Vašingtonu. Trampova spoljnopolitička filozofija manje insistira na univerzalnim političkim vrednostima, a više na bilateralnim aranžmanima u kojima svaka strana mora da ponudi nešto sasvim opipljivo.
Posmatrano iz tog ugla, strateški dijalog nije početak neke potpuno nove politike. On predstavlja institucionalizaciju procesa koji u različitim oblicima traje već nekoliko godina.

Energetska mapa Balkana: Mađarski model i sudbina NIS-a

Zvanični Beograd kao ilustraciju često koristi Mađarsku i njen „kvantni skok“ nakon uspostavljanja strateškog partnerstva sa SAD. Međutim, razvoj mađarske pozicije mnogo je složeniji. Budimpešta je status regionalnog energetskog čvorišta izgradila kroz višedecenijsko jačanje kompanije MOL, upravljanje hrvatskom INA-om, razvoj logističkih pravaca i kontrolu značajnog dela regionalnih energetskih tokova i infrastrukture (Krk, Omišalj, naftovod JANAF).

U tom kontekstu, aktuelni pregovori da MOL preuzme većinski paket akcija NIS-a od ruskog Gazpromnjefta predstavljaju mnogo više od obične privatizacije. Reč je o geopolitičkom preoblikovanju energetskog prostora Balkana. Američki interes nije samo smanjenje ruskog uticaja; dugoročni cilj jeste da ključni energetski lanci regiona budu integrisani u regulatorni i finansijski sistem zapadnih partnera.

Četiri uloga na stolu: Šta Beograd zapravo nudi?

Inicijacija strateškog dijaloga podrazumeva da Beograd na sto iznosi vrlo opipljive adute, gde vojna, tehnološka i infrastrukturna sfera igraju ključnu ulogu:

Namenska industrija i bezbednosno usklađivanje: Indirektne isporuke municije proizvedene u srpskim fabrikama, preko trećih zemalja za potrebe ukrajinskog ratišta, kao i direktni izvozni aranžmani prema Izraelu, predstavljaju jedan od najefikasnijih argumenata u pozicioniranju Beograda prema političkim krugovima u Vašingtonu. Istovremeno, kao direktan geopolitički uslov za dublju interoperabilnost sa zapadnim sistemima, postavlja se zahtev za distanciranjem od Kine u oblasti protivvazdušne odbrane i bespilotnih sistema, uz dalje usklađivanje sa američkim bezbednosnim standardima.

Generalštab i poslovni interesi Trampovog kruga: Ustupanje kompleksa Generalštaba kompaniji Džareda Kušnera u analitičkim krugovima se opravdano tumači kao pokušaj uspostavljanja direktnog kontinuiteta sa poslovnim strukturama bliskim samom vrhu Bele kuće. Upravo zbog toga ovaj projekat dobija geopolitičku dimenziju koja daleko prevazilazi pitanje same arhitekture ili lokalne investicije.

5G mreža i tehnološko razdvajanje: Pitanje uvođenja 5G mreže, koje je Beograd godinama prolongirao zbog duboke tehnološke i infrastrukturne povezanosti Telekoma Srbije sa kineskim Huawei-jem, ponovo dolazi u sam vrh prioriteta pod pritiskom Vašingtona. Iako je Srbija godinama izbegavala potpunu operacionalizaciju odredbi iz Vašingtonskog sporazuma koje se odnose na „nepouzdane dobavljače“, Strateški dijalog jasno trasira put ka tehnološkom usklađivanju sa američkom politikom embarga prema Pekingu. Za Telekom Srbija to ne predstavlja samo tehnički izazov prelaska na zapadne dobavljače opreme, već i ozbiljan dugoročni finansijski pritisak na ionako opterećeni nacionalni telekomunikacioni sistem.

Velika energetika (Sliv Dunava): Projekti poput reverzibilne hidroelektrane Đerdap 3 predstavljaju infrastrukturne investicije od strateškog značaja koje bi u narednom periodu mogle dobiti snažniju američku ekonomsku dimenziju preko građevinskog giganta Bechtel. Istovremeno, oni ostaju deo šireg procesa energetske integracije regiona u zapadne mreže, uprkos otvorenim pitanjima i opravdanoj zabrinutosti koje takvi projekti izazivaju kod susednih država, pre svega Rumunije.

Zaključak

Otpočinjanje strateškog dijaloga između SAD i Srbije jeste formalni uspeh srpske diplomatije, ali on dolazi sa precizno ispostavljenim računom. Ovo nije savezništvo zasnovano na zajedničkim vrednostima, već klasičan transakcioni odnos: Beograd nudi kritičnu energetsku infrastrukturu, elitne lokacije u prestonici, vojnu industriju i – što je najvažnije – tehnološki i energetski otklon od Moskve i Pekinga kroz distanciranje od kineskih i ruskih aranžmana.
Zauzvrat, kupuje se taktičko vreme i privremena politička podrška za regionalne pozicije. Ključno pitanje ostaje: da li će cena – koja uključuje potencijalne diplomatske autogolove (poput pitanja Jerusalima) i delimično prepuštanje suvereniteta nad kritičnom digitalnom i energetskom infrastrukturom – na kraju nadmašiti realnu korist od partnerstva sa Vašingtonom?

Jer u transakcionoj diplomatiji, kakvu Trampova administracija otvoreno praktikuje, današnji saveznik je samo sutrašnji resurs – a račun uvek stigne na naplatu.

Autor je ambasador u penziji

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.