Autorski tekst ambasadora u penziji: Zašto je samit NATO-a doneo manje od očekivanog i koja je pozicija Srbije?

Sintagma „NATO 3.0“, koja je dominirala političkom retorikom tokom samita, pokazala se više kao okvir za političko objedinjavanje različitih interesa unutar Alijanse nego kao jasno razrađen i operativno definisan strateški koncept.

Rute između diplomatije i političkog realizma

Jedan od najupečatljivijih utisaka sa samita bio je javni nastup generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea. Njegove višestruke pohvale upućene predsedniku Donaldu Trampu, uključujući ocenu da je upravo Trampova politika podstakla evropske saveznike na značajno povećanje izdvajanja za odbranu, izazvale su veliku pažnju međunarodnih medija.

Zbog takvog nastupa pojedini komentatori nazvali su Rutea „šaptačem Trampu“ (Trump whisperer), ukazujući na njegov izrazito pomirljiv ton prema američkom predsedniku. Takav pristup može se tumačiti kao pragmatična diplomatska strategija usmerena na očuvanje američke političke i vojne posvećenosti NATO-u u trenutku kada evropske članice prihvataju nove, znatno ambicioznije finansijske obaveze.

Istovremeno, ovakav stil komunikacije pokazao je koliko funkcionisanje Alijanse danas zavisi od političkih odnosa unutar transatlantske zajednice, a posebno od odnosa sa administracijom u Vašingtonu. U izvesnoj meri, to ukazuje i na pomeranje od tradicionalnog institucionalnog odlučivanja ka snažnijem uticaju političkog liderstva pojedinačnih država na dinamiku unutar Saveza.

Evropski lideri u senci glavnog narativa

Iako su nemački kancelar Fridrih Merc i britanski premijer Kir Starmer predstavljali dve ključne evropske vojne i ekonomske sile, medijska pažnja bila je znatno više usmerena na odnos između Donalda Trampa i Marka Rutea nego na njihove političke poruke.

Merc je po završetku samita ocenio da se u Berlin vraća sa uverenjem da je Nemačka dala značajan doprinos očuvanju jedinstva Saveza. Ipak, ukupni medijski narativ ostavio je utisak da su evropski lideri ovog puta pre svega nastojali da potvrde spremnost za veća finansijska izdvajanja, dok je politička inicijativa u najvećoj meri ostala u rukama Vašingtona i rukovodstva NATO-a.

Trampova transakciona logika

Predsednik Donald Tramp ponovo je insistirao da evropski saveznici preuzmu znatno veći deo finansijskog tereta kolektivne odbrane, nastavljajući obrazac političkog delovanja koji je bio prisutan i tokom njegovog prvog mandata. Posebno su odjeknule njegove kritike država koje i dalje zaostaju u ispunjavanju dogovorenih ciljeva, među kojima je najčešće pominjana Španija.

Takav pristup posebno se ogledao u raspravama o daljoj vojnoj pomoći Ukrajini i raspodeli finansijskog tereta između Sjedinjenih Američkih Država i evropskih saveznika, pri čemu je Vašington nastavio da insistira na većem evropskom doprinosu. Samit je dodatno učvrstio utisak da se bezbednosne obaveze unutar transatlantskog partnerstva sve češće posmatraju kroz prizmu uzajamnih finansijskih i političkih obaveza, odnosno kroz transakcionu logiku međunarodnih odnosa.

Zašto je samit doneo manje od očekivanog?

Posmatrano iz ugla političkog realizma, nekoliko elemenata ukazuje na to da rezultati samita nisu u potpunosti opravdali visoka očekivanja. Najveću pažnju privukla je potvrda namere da države članice u narednoj deceniji značajno povećaju izdvajanja za odbranu. Iako je politička poruka bila snažna, ostvarenje tih ciljeva zavisiće od ekonomskog rasta, fiskalnog prostora i političke volje pojedinačnih država, zbog čega je u ovom trenutku prerano govoriti o izvesnosti njihove pune realizacije.

Prisustvo predsednika Volodimira Zelenskog u Ankari imalo je veliki politički značaj, ali je istovremeno pokazalo granice sadašnjeg konsenzusa unutar NATO-a. Zelenski nije govorio na sastanku Severnoatlantskog saveta na nivou šefova država i vlada, već na NATO Defence Industry Forumu (NSDIF26), održanom na odvojenoj lokaciji.

U međunarodnoj diplomatiji raspored učesnika, redosled obraćanja i mesto održavanja sastanaka često predstavljaju političke poruke jednako važne kao i sadržaj usvojenih deklaracija. Kao što je samit u Bukureštu 2008. godine pokazao da i sama formulacija poziva može postati predmet dubokih neslaganja među saveznicima, tako se i raspored događaja u Ankari može tumačiti kao pokazatelj da među članicama i dalje ne postoji puna saglasnost o narednim koracima u odnosima NATO-a i Ukrajine, uprkos nastavku vojne, finansijske i industrijske podrške Kijevu.

Turska i nova regionalna arhitektura

Kao domaćin, Turska je uspela da u prvi plan stavi pitanja južnog krila NATO-a i bezbednosne izazove na širem prostoru Bliskog istoka, potvrđujući svoj značaj unutar Alijanse.

Predsednik Redžep Tajip Erdogan iskoristio je samit da obnovi zahtev za ukidanje američkih restrikcija i povratak Turske u program borbenog aviona F-35, istovremeno insistirajući da pitanja istočnog Mediterana, bezbednosti pomorskih pravaca i regionalne stabilnosti dobiju veću težinu u strateškim raspravama Saveza.

Međutim, samit u Ankari nije moguće posmatrati izolovano od procesa koji mu je prethodio: paralelno sa redefinisanjem uloge NATO-a odvijalo se i novo regionalno pozicioniranje država na Balkanu i istočnom Mediteranu.

Turska je poslednjih godina nastojala da svoju geografsku poziciju, vojne kapacitete i istorijsko nasleđe pretvori u veću političku ulogu unutar NATO-a. Istovremeno, u njenom neposrednom okruženju razvijali su se novi bezbednosni formati koji menjaju regionalnu ravnotežu.

Na Balkanu i istočnom Mediteranu formirani su novi aranžmani i strateška povezivanja — uključujući trilateralnu odbrambenu saradnju Hrvatske, Albanije i Kosova, kao i bezbednosno-strateški okvir Grčke, Kipra i Izraela. Oni se ne mogu posmatrati odvojeno od šire transformacije evroatlantskog prostora, već kao deo procesa u kojem različiti akteri nastoje da ojačaju svoje pozicije u novoj regionalnoj arhitekturi.

Posebno u istočnom Mediteranu, gde se decenijama prepliću pitanja Kipra, pomorskih zona, energetskih resursa i odnosa između Turske, Grčke i Izraela, ovi formati predstavljaju jedan od elemenata regionalnog balansiranja. Ankara je na samitu dobila potvrdu svoje važnosti za NATO, ali njena afirmacija ne znači odsustvo ograničenja njenog regionalnog uticaja.

Pozicija Srbije u geopolitičkom vakuumu

Ova dinamika posebno je značajna za Srbiju. Dok se njeno neposredno okruženje postepeno oblikuje kroz različite bezbednosne aranžmane povezane sa evroatlantskim prostorom, Beograd ostaje izvan tih struktura, oslanjajući se na politiku vojne neutralnosti i pokušavajući da očuva sopstveni manevarski prostor između različitih centara moći.

U tom smislu, Srbija se nalazi u specifičnoj strateškoj poziciji: okružena je državama koje su deo NATO-a ili povezanih bezbednosnih formata, dok se nova regionalna arhitektura ubrzano oblikuje bez njenog neposrednog institucionalnog učešća. To ne znači da Srbija nema sopstvene interese i mogućnosti delovanja, ali ukazuje na potrebu za jasnijim definisanjem dugoročne strategije u promenjenom bezbednosnom okruženju.

Zaključak

Samit u Ankari nije predstavljao prekretnicu u strateškom razvoju NATO-a koliko potvrdu procesa koji je već u toku. Pokazao je da se kohezija Alijanse danas održava kroz stalno usklađivanje različitih nacionalnih interesa, finansijskih obaveza i političkih očekivanja.

Koncept „NATO 3.0“ tokom samita više je funkcionisao kao politički okvir za objedinjavanje saveznika nego potpuno razrađena nova strategija. Istovremeno, evropske članice prihvatile su novu političku realnost u kojoj očuvanje američke posvećenosti Savezu podrazumeva i znatno veće evropske finansijske obaveze, dok je Turska dodatno učvrstila svoju poziciju jednog od ključnih regionalnih aktera unutar NATO-a.

Odnos između evropskih saveznika i administracije predsednika Donalda Trampa ostaje jedan od ključnih faktora buduće dinamike Alijanse. U tom smislu, samit u Ankari nije dao konačan odgovor na pitanje njenog budućeg strateškog identiteta; naprotiv, pokazao je da će sposobnost NATO-a da očuva koheziju u narednim godinama u velikoj meri zavisiti od usklađivanja transatlantskih odnosa, regionalnih prioriteta i nacionalnih interesa njegovih članica.

Autor je ambasador u penziji.

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.