Foto: Aleksandar RoknićPrvo svetsko prvenstvo u fudbalu koga sam bio svestan odigrano je u Španiji, 1982. Skupljao sam sličice, a najveća zvezda albuma bio je Karlos Alonso Santiljana. Kada je selekcija SFR Jugoslavije ispala posle grupne faze takmičenja, jedan drugar iz vrtića preneo je u dvorištu zaključak svog oca kako je „Miljan Miljanić usr’o motku“. Svetski šampion bila je Italija, predvođena Paolom Rosijem.
Četrdeset četiri godine kasnije, Mundijal se igra u SAD, Meksiku i Kanadi. Sećam se dobro svetskog prvenstva 1994, koje se igralo u SAD. Brazil je pobedio Italiju, gledao sam finale u irskom pabu u Limasolu (na Kipru sam tada bezuspešno tražio posao). Jedini u pabu sam navijao za Italijane. Godine 2010. sam odigrao humanitarni tiket na pobedu Srbije protiv Nemačke i tako svojoj osnovnoj školi obezbedio nove pločice u jednom od WC-a.
Od 1990. do 2010. gledao sam sve utakmice koje su se igrale na svetskim prvenstvima, u društvu ili sam. Onda je ćale umro, pa je fudbal, zajedno sa još nekim stvarima, malo izgubio draž. Ćale je imao sreću jer nije doživeo povratak devedesetih, a ja sam počeo da bojkotujem reprezentaciju SNS-a u fudbalu, zbog čega sam 2022. umalo bio linčovan kada sam pozvao ostale da mi se pridruže.
Na aktuelnom prvenstvu nema reprezentacije SNS-a, pa je utoliko lepše. U egzilu nemam pristup TV-u, pa sam prvi deo prvenstva ispratio gledajući sažetke utakmica na Jutjubu. Delovalo je da se igra kvalitetan fudbal, a onda sam uspeo da nađem način da utakmice osmine finala gledam u celosti. LJudi, kakav je ono užas sa pauzom „za vodu“ posle dvadeset dva minuta igre! Kakav je to zločin prema igri, prekidati je zbog reklama tek pošto su se fudbaleri razigrali!
Umesto da dođe do revolucije zbog ove prevare, niko se ne buni, možda zato što tri minuta te besmislene pauze gledaoci mogu da iskoriste kako bi se u potpunosti posvetili svom mobilnom telefonu (sigurno ne TV reklamama). U pravu je bio Jirgen Klop kada je odmah u startu ovo ispljuvao. Pauza za vodu može u produžecima i to kada je žega takva da je ne profesionalni fudbaler od dvadesetak godina, u top formi, ne može izdržati.
Posle svake ovakve idiotske pauze, utakmica kao da ponovo počne. Dodajte za to pauze za VAR i valjanje po terenu i smor je kopletan. Posle jedne ovakve pauze „za vodu“, ipak, Argentinci su se pribrali i nabili čak tri gola Egiptu, u osmini finala. Pošto je Argentina jedan od timova za koje navijam, bio sam samo deliimčno zadovoljan, jer ipak više navijam za dobar fudbal, a on, sa glupavim pauzama na polovini poluvremena, više nije isti sport.
To je, za sad, moja jedina zamerka. Da Belgijanci nisu rasturili Amerikance, ne bih više odgledao nijednu utakmicu, a ovog teksta ne bi bilo.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
