EPA/JIM LO SCALZO / POOLUplitanje predsednika SAD Donalda Trampa u sukob sa Iranom počinje da podseća na vizuelnu iluziju poznatu kao Penrouzove stepenice, koje se beskonačno penju i spuštaju, ali se uvek završavaju na istom mestu.
Ova neprijatna situacija posledica je Trampovih sopstvenih odluka, nakon što je pokrenuo rat za koji nikada nije postojao jasan plan izlaska, a zatim sastavio memorandum o razumevanju koji nije rešio razloge zbog kojih je sukob uopšte počeo, piše CNN u analizi.
Ponovo se suočio sa poznatom dilemom kada se u sredu kasno uveče dim razišao nakon novih američkih vazdušnih napada, izvedenih kao kazna Teheranu zbog napada na brodove u Ormuskom moreuzu.
Da li treba da proširi rat – uz potencijalno visoku ljudsku, ekonomsku i političku cenu – kako bi pokušao da sruši novi status kvo koji Iranu daje najveći uticaj?
Ili treba da pokuša da oživi manjkav prekid vatre koji bi Iranu doneo milijarde dolara samo da bi pristao na razgovore?
Najnovije zaoštravanje, samo tri nedelje nakon što je Tramp potpisao memorandum o razumevanju sa Teheranom, koji je hvalio kao sporazum kakav je samo on mogao da postigne, naglasilo ješiru uzaludnost dosadašnjih napora SAD u ovom ratu.
U suštini, ispaljivanjem novog talasa raketa i vazdušnih napada, on je rizikovao da započne drugi rat kako bi ispravio posledice prvog – iransku kontrolu nad Ormuskim moreuzom.
Iranski napadi na brodove pokazali su odlučnost Teherana da zadrži tu polugu uticaja, koja je, pored opstanka njegovog represivnog režima, predstavljala njegov najveći ratni dobitak.
Iran želi da ključni pravac za transport nafte i gasa pretvori u izvor prihoda naplaćivanjem prolaznih taksi. Napadi na nekoliko brodova delovali su kao pokušaj da se plovila primoraju da koriste samo rute koje Iran odobrava, čime bi se potvrdila njegova dominacija.
Ti napadi, kao i američki odgovori, deluju kao suprotnost memorandumu o razumevanju. Međutim, taj dokument – koji su pregovarački pripremili tim američkog izaslanika Stiva Vitkofa i Trampovog zeta Džareda Kušnera – toliko je neodređen, bez mehanizama za sprovođenje i zasnovan na poverenju u namere Irana, da nije iznenađujuće što je već počeo da se raspada.
Besni Tramp je tokom puta na samit NATO-a u Turskoj rekao da je primirje govotovo kazavši da su Iranci „ludi, zli“. Ipak, dodao je da njegovi pregovarači mogu nastaviti razgovore ako to žele.
Produbljujući utisak strateške neusklađenosti, rekao je: „Oni nikada neće napraviti nuklearno oružje prema našem sporazumu, ali ne znam da li ćemo imati sporazum. Možda ćemo to jednostavno uraditi bez sporazuma, jer znate šta – tako je lakše“.
Proširenje rata donelo bi ogromne troškove
Bez nekog potpuno novog plana na koji se još niko nije setio, Trampove mogućnosti su ograničene i možda ne bi dale rezultate.
Mogao bi da naredi veliko proširenje vojnih operacija. Iako je invazija na Iran nezamisliva, mogao bi da razmotri vazdušne napade na iransku civilnu infrastrukturu ili elektrane, kao i napad na priobalne oblasti duž moreuza kako bi potisnuo iranske snage.
Druga mogućnost bila bi operacija zauzimanja iranskog naftnog čvorišta na ostrvu Harg.
Međutim, troškovi bi mogli biti ogromni i mogli bi da izazovu ekonomsku reakciju koju je Tramp upravo pokušao da izbegne potpisivanjem memoranduma o razumevanju.
Napad marinaca ili specijalnih snaga na Harg nosio bi rizik od velikog broja američkih žrtava. Uprkos drugim pogrešnim potezima, Tramp do sada nije oponašao predsednike koji su pokušavali da povrate sopstveni kredibilitet naređivanjem akcija u kojima bi poginuo veliki broj američkih vojnika ili civila.
Svako američko proširenje sukoba ne bi se dogodilo u vakuumu.
Širenje liste ciljeva u Iranu verovatno bi izazvalo uzvratne napade na američke saveznike u Persijskom zalivu i američke baze u regionu. Postrojenja za proizvodnju nafte i gasa mogla bi se naći na meti – što bi ponovo moglo da izazove globalnu energetsku krizu.
Tada bi se Tramp suočio i sa političkim posledicama u zemlji, uključujući povratak visokih cena benzina koje su već narušile njegov politički položaj tokom rata i dodatno ugrozile ionako neizvesne izglede Republikanske partije pred izbore za Kongres na polovini mandata.
Čak nije jasno ni da bi sveobuhvatan rat uništio sposobnost Irana da ugrožava plovidbu kroz moreuz, s obzirom na to da bi nekoliko dronova moglo da zaustavi komercijalni pomorski saobraćaj sa lansirnih mesta udaljenih kilometrima.
Poslanik Adam Smit, vodeći demokrata u Odboru Predstavničkog doma za oružane snage, rekao je u sredu za CNN da Trampova situacija pokazuje zašto su jastrebovi, koji su ga pozivali da „završi posao“ u Iranu, bili u zabludi.
„Nećete moći da završite posao do te mere da slomite Iran“, rekao je Smit. „To je oduvek bila mana u argumentu za pokretanje ovog rata. A sada smo u toj zamci“.
Teoretski, Tramp bi mogao da ponovo uspostavi američku blokadu iranskih brodova i luka, nakon što je već ukinuo izuzeće od naftnih sankcija dogovoreno memorandumom o razumevanju. Međutim, posle višenedeljne izloženosti prvoj takvoj blokadi, Iran se ni približno nije približio „bezuslovnoj predaji“ koju je Tramp zahtevao.
Penzionisani admiral Džejms Stavridis, uz priznanje da Tramp nema mnogo dobrih opcija, rekao je za CNN da bi najbolji potez američkog predsednika možda bio napad na ekonomske ciljeve u Iranu.
„Mi donosimo nož na borbu noževima, ali imamo pištolj“, rekao je Stavridis. „Iskreno, ne mislim da ćemo osvojiti ostrvo Harg, ali možemo da ga blokiramo. To bi bio kraj iranske ekonomije.“
Stavridis je svoju izjavu ublažio upozorenjem na mogućnost teške iranske odmazde. Ipak, možda bi dugotrajan i bolan ekonomski pritisak na Iran mogao da natera režim – uprkos ravnodušnosti prema patnji sopstvenih građana – da razmisli da li može neograničeno dugo da podnosi političke posledice uništene ekonomije.
Tramp upućuje nove pretnje
Jedna od mogućnosti mogla bi biti da Tramp jednostavno odustane i prepusti svetu stvarnost osporavane kontrole nad Ormuskim moreuzom.
To bi značilo skuplju energiju i opasniji i skuplji prolaz za brodove. Tržišta bi se možda prilagodila. Međutim, on ne bi mogao da zaštiti SAD od ekonomskih posledica – uključujući berzanske indekse koje koristi kao merilo ličnog uspeha.
Vremenom bi smanjena količina nafte na tržištu mogla ozbiljno da iscrpi strateške rezerve. Ignorisanje problema bi, međutim, učvrstilo neprijatan poraz za predsednika i narušilo globalnu percepciju američke moći. Iran bi mogao trajno da koristi svoju najveću polugu uticaja stečenu tokom rata.
Ta prilika je sada toliko vredna da je navela nove iranske vlasti da rizikuju sporazum kojim bi dobile milijarde dolara kroz ukidanje američkih sankcija i sredstva za obnovu.
Još jednom, pretpostavke administracije koju predvode milijarderi – da se svako može pridobiti finansijskom koristi – a koje su već bile poljuljane u Ukrajini, deluju sve manje uverljivo.
Istovremeno, i pristup Irana nosi ozbiljne rizike. Preterano korišćenje svoje prednosti moglo bi da ojača regionalnu podršku za bilo kakav odlučniji američki odgovor. To bi takođe moglo ukazivati na podele unutar režima, dok novoizabrani, nacionalistički orijentisani zvaničnici Islamske revolucionarne garde pokušavaju da diskredituju umerenije kolege koji žele pregovore.
Ograničene mogućnosti SAD-a nude moguće objašnjenje zašto se Tramp, odmah nakon što je naredio napade u sredu, ubrzo vratio pretnjama.
„Ako se to ponovi, biće mnogo gore“, napisao je na društvenim mrežama. Međutim, Iran nije popustio pred takvim upozorenjima ni tokom mnogo dužeg i agresivnijeg američkog i izraelskog bombardovanja ranije u ratu.
U avionu Air Force One, na putu kući iz Turske, Tramp je ponovo posegnuo za jednom od dobro poznatih taktika iz svog političkog repertoara.
„Maločas su zvali, toliko žele da postignu dogovor“, rekao je, vraćajući se na tvrdnju koju ponavlja već mesecima, ali koja se nikada ne obistini.
Ponekad se čini da predsednik ne vodi rat samo protiv Irana, već i protiv stvarnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
