„Vakum moći“: Ruski Insajder o tome kako Tramp razgrađuje bezbednosnu arhitekturu na Balkanu

Od 1990-ih godina, region je dom za dva zamrznuta konflikta: u Bosni i Hercegovini i na Kosovu.

Međunarodne napore za rešavanje oba sukoba predvodile su Sjedinjene Američke Države, posebno kada je reč o pitanjima bezbednosti i ustavnog uređenja. Međutim, u poslednje vreme pristup Vašingtona počeo je da se menja, piše Julija Petrovskaja u analizi za ruski Insajder.

Nova politika: „Bez preterane zavisnosti“

Nova, zvanično pragmatičnija strategija Sjedinjenih Američkih Država prema regionu delom se zasniva na prošlogodišnjem Zakonu o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana, koji stavlja naglasak na unapređenje trgovinskih i geopolitičkih interesa, umesto na direktno uključivanje u političke sporove.

Lideri na Balkanu pozivaju se da preuzmu odgovornost za rešavanje sopstvenih problema. Vašington jasno stavlja do znanja da je njegovo angažovanje u regionu sada manje usmereno na izgradnju države ili politiku zasnovanu na vrednostima, a više na interese povezane sa bezbednošću, energetikom i infrastrukturom.

Istovremeno, infrastrukturni projekti, energetski koridori i bezbednosna saradnja postaju deo šire geopolitičke strategije.

Sjedinjene Države nastoje da smanje zavisnost regiona od ruskih energetskih isporuka i ograniče uticaj Kine, uz obrazloženje da Moskva i Peking koriste nestabilnost, korupciju i slabo upravljanje u regionu za ostvarivanje sopstvenih interesa.

Vašington tvrdi da Moskva i Peking iskorišćavaju nestabilnost, korupciju i slabo upravljanje u regionu u svoju korist.

Ove promene u američkoj politici dolaze u trenutku kada je najavljeno smanjenje vojnog prisustva SAD u Evropi, uz istovremene zahteve da saveznici povećaju izdvajanja za odbranu i preuzmu veću odgovornost za bezbednost evropskog kontinenta.

„Era izgradnje država pod vođstvom Sjedinjenih Država je završena. Američka politika prema Zapadnom Balkanu nije usmerena na spasavanje ili obnovu, već na stabilnost i obostrano korisna partnerstva“, navela je administracija Donalda Trampa u izveštaju dostavljenom Kongresu u maju.

Vašington je sada, kako se dodaje, „usmeren na osnaživanje lokalnih aktera da sami rešavaju svoje probleme, umesto da održava prekomernu zavisnost od međunarodne intervencije ili nadzora“.

Bez konsenzusa

Na prvi pogled, ovaj pristup može delovati sasvim razumno. Tokom prethodnih nekoliko decenija, lokalni političari su često prebacivali odgovornost za probleme u regionu na Brisel, Vašington ili Ujedinjene nacije, izbegavajući teške odluke u vezi sa nizom reformi.

Međutim, problem je u tome što je sam model rešavanja sukoba na Balkanu zasnovan na pretpostavci dugoročnog političkog, finansijskog i vojnog angažovanja spoljnih aktera. U tom okviru, prisustvo SAD predstavljalo je glavnu prepreku svakoj strani na terenu koja bi pokušala da ponovo posegne za oružjem.

To otvara važno pitanje: koliko su ti sukobi zaista bili čvrsto rešeni? Jasniji odgovor dobićemo kako se uloga SAD u regionu bude menjala od sada pa nadalje.

Treba podsetiti da Srbija, kao i otprilike polovina država sveta, nije priznala nezavisnost Kosova i da još uvek nije postignut nikakav sporazum o normalizaciji odnosa.

U međuvremenu, Bosna i Hercegovina se već trideset godina nalazi pod međunarodnom upravom čiji je zadatak da nadgleda sprovođenje Dejtonskog mirovnog sporazuma.

Sjedinjene Države kažu da su spremne da pruže podršku „tamo gde je angažovanje SAD neophodno“, jer nerešeni sporovi „narušavaju regionalnu stabilnost“.

To se pre svega odnosi na Bosnu i Hercegovinu, gde Bela kuća tvrdi da je prošle godine rešila „akutnu krizu“ između lidera bosanskih Srba Milorada Dodika i visokog predstavnika Kristijana Šmita – sada već bivšeg šefa pomenute nadzorne misije, čije je imenovanje i ovlašćenja Dodik od samog početka odbacivao.

Dodik je uklonjen sa funkcije predsednika Republike Srpske u Bosni i Hercegovini, a potom mu je sudskom odlukom zabranjeno obavljanje javnih funkcija u trajanju od šest godina.

Šmit je, u međuvremenu, u maju najavio ostavku, ali Sjedinjene Države i Evropska unija do sada nisu uspele da se dogovore o njegovom nasledniku.

Kosovo: Šta je sa trupama NATO-a?

Kada je reč o drugom žarištu, Bela kuća očekuje da Srbija i Kosovo „postignu trajni sporazum prihvatljiv za obe strane“. Sjedinjene Države i dalje učestvuju u mirovnim snagama KFOR-a, koje opisuju kao „ključnu komponentu održavanja bezbednosti“.

Istovremeno, planirano je da se KFOR sledeće godine smanji sa sadašnjih 4.700 pripadnika na između 3.000 i 3.500 vojnika. Iako NATO nije precizirao koje će nacionalne jedinice biti pogođene smanjenjem, diplomatski izvori navode da je inicijativa za smanjenje angažovanja alijanse potekla iz Sjedinjenih Država.

Prošle godine mediji su izveštavali o mogućem povlačenju američkih vojnika sa Kosova, što su stručnjaci ocenili kao „pogrešan potez u pogrešno vreme“.

Protivnici smanjenja američke uloge tvrdili su da bi takva odluka promenila regionalni odnos snaga i ostavila Evropljane da se sami suočavaju sa bezbednosnim izazovima.

To se događa u trenutku ponovnog rasta tenzija između Srbije i njene otcepljene pokrajine, koja se već drugu godinu nalazi u ustavnoj krizi.

Sjedinjene Države trenutno imaju 590 vojnika raspoređenih na Kosovu – što predstavlja drugi najveći nacionalni kontingent, posle Italije sa 984 vojnika.

Ipak, uloga SAD smatra se strateški važnom zbog njenog vodećeg položaja u komandnoj strukturi NATO-a i njenih operativnih sposobnosti.

Baza Bondstil na Kosovu jedna je od najvećih američkih vojnih baza u Evropi i smatra se ključnim logističkim čvorištem NATO-a u regionu.

Sjedinjene Države imaju 590 vojnika na Kosovu, što ih čini drugim najvećim kontingentom posle Italije, koja ima 984 pripadnika.

Zvaničnici KFOR-a i NATO-a saopštili su da se ne planiraju velike promene u misiji i da će broj vojnika nastaviti da se određuje prema razvoju bezbednosne situacije.

Insajder podseća da je 2023. KFOR pojačan sa 1.000 vojnika – što je bilo najveće povećanje raspoređenih snaga u poslednjoj deceniji – nakon sukoba na severu Kosova, gde većinu stanovništva čine Srbi.

Nemiri su izbili nakon bojkota lokalnih izbora i protesta protiv gradonačelnika albanske nacionalnosti. Nakon toga, oružane snage Srbije podignute su na najviši nivo borbene gotovosti.

Komercijalni interesi i konkurencija sa Rusijom i Kinom

Nakon bezbednosti, drugi stub politike Trampove administracije prema Balkanu predstavlja promocija američkih komercijalnih interesa, sa posebnim fokusom na smanjenje ruskog uticaja u energetskom sektoru.

Sjedinjene Države promovišu sopstveni tečni prirodni gas (LNG), nuklearne tehnologije (uključujući male modularne reaktore) i obnovljive izvore energije.

Među prioritetnim projektima Bele kuće nalazi se gasovod Južna interkonekcija, koji će povezati gasnu transportnu mrežu Bosne i Hercegovine sa Hrvatskom i LNG terminalom na jadranskom ostrvu Krk. Očekuje se da će ovaj projekat ukloniti zavisnost Bosne i Hercegovine od ruskih isporuka gasa.

Druge inicijative koje podržavaju Sjedinjene Države uključuju gasovod koji povezuje Srbiju i Severnu Makedoniju, modernizaciju termoelektrana na ugalj na Kosovu i razvoj hidroenergetike u Albaniji, Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji i Srbiji.

Vašington takođe želi da konkuriše za strateške projekte u oblasti saobraćaja, informacionih i komunikacionih tehnologija, kao i sektoru odbrane.

Trampova administracija predstavlja regionalnu stabilnost i proširenu trgovinsku saradnju kao snažno sredstvo za suprotstavljanje „malignom uticaju“ Rusije i Kine.

„Moskva podstiče etničke sukobe, finansira destabilizujuće aktere i koristi isporuke ugljovodonika kako bi vršila pritisak na političare i potkopavala poverenje u zapadne institucije“, navodi se u izveštaju dostavljenom Kongresu.

Kina, koja postepeno potiskuje tradicionalne ekonomske partnere balkanskih zemalja, „koristi trgovinu, kredite, podmićivanje, propagandu i veze sa elitama kako bi proširila svoj uticaj“.

Protiv interesa svojih saveznika

Sveukupno gledano, administracija Donalda Trampa tvrdi da namerava da razvija „pozitivne“ odnose sa svih šest zemalja Zapadnog Balkana: Albanijom, Bosnom i Hercegovinom, Kosovom, Crnom Gorom, Severnom Makedonijom i Srbijom. Međutim, stručnjaci u ovom pristupu vide određene nedostatke.

U izjavi za ruski Insajder Igor Novaković, direktor istraživanja u Centru za međunarodne i bezbednosne poslove, ukazuje na transakcionu prirodu aktuelne Bele kuće.

„Izveštaj Kongresu i drugi dokumenti Trampove administracije jasno pokazuju da ona više ne smatra Zapadni Balkan prioritetom – nema nikakvu ‘emotivnu’ vezu sa regionom. Čak ni mnoge rezultate ostvarene tokom prethodnih trideset godina više ne posmatra kao deo sopstvenog nasleđa.

Njeni prioriteti su očuvanje stabilnosti i sprovođenje projekata koji mogu koristiti američkim kompanijama i određenim privatnim interesima“, kaže Novaković.

Trampova administracija više nema „emotivnu“ vezu sa regionom.

Jedan od rizika, smatra Novaković, jeste to što Vašington pokazuje spremnost da deluje protiv interesa svojih evropskih saveznika, posebno kada je reč o „situaciji u Bosni, gde sada vidimo spor oko imenovanja i ovlašćenja visokog predstavnika. Amerikanci su odbili da podrže kandidata Evropljana“, objašnjava Novaković.

On ukazuje i na kontroverze oko projekta Južne interkonekcije:

„Njega je prvobitno predložila Evropska unija, ali su Sjedinjene Države preuzele vodeću ulogu“.

U Briselu sve više raste svest da EU mora geopolitički da konkuriše Sjedinjenim Državama, kaže Novaković.

Postoje naznake da bi Unija mogla da ubrza pregovore o pristupanju, posebno sa Srbijom, ali ostaje nejasno da li će sve članice biti spremne da zanemare činjenicu da neke zemlje kandidati ne ispunjavaju kriterijume za članstvo.

„Ono što se pojavljuje jeste sukob između birokratske logike koja je do sada dominirala evropskim integracijama i logike geopolitičke nužnosti“, zaključuje Novaković.

Ni veliki rat ni trajni mir

„Trampova politika prema Balkanu je čudna mešavina kontinuiteta i prekida, što je potpuno u skladu sa širom nepredvidivošću spoljne politike ove administracije“, rekao je za Insajder stručnjak za bezbednost Vuk Vuksanović, predavač na Odeljenju za ratne studije na Kraljevskom koledžu u Londonu.

Vašington i dalje podržava nezavisnost Kosova i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine, dok se Rusija i Kina i dalje smatraju strateškim rivalima čiji uticaj treba ograničiti.

Značajno je da je najvažnija ruska komercijalna imovina na Balkanu – srpska naftna kompanija NIS, u kojoj Gazprom Neft poseduje 42,73 odsto udela – dospela pod američke sankcije u oktobru ove godine.

Trampova politika prema Balkanu je čudna mešavina kontinuiteta i prekida.

„Vašington se usredsređuje na transakcione odnose u regionu, pokušavajući ne samo na Balkanu već i u celoj istočnoj Evropi da pronađe poslovne prilike ili načine da predstavi Trampa kao snažnog lidera“, kaže Vuksanović. On navodi da Trampov zet Džared Kušner nastoji da razvija komercijalne projekte u Srbiji i Albaniji, dok je sam predsednik iznosio nerealne tvrdnje da je sprečio rat između Srbije i Kosova.

Ipak, regionalni stručnjak ne vidi znake da je povratak sukobu neposredno moguć.

„Sjedinjene Države žele da smanje svoje prisustvo u Evropi, što će značajno oslabiti NATO, ali to ipak ne znači povratak na vrstu neprijateljstava kakva je Balkan doživljavao u prošlosti, jer zemlje regiona imaju ograničene kapacitete za vođenje dugotrajnih ratova“, kaže Vuksanović.

U novim okolnostima, smatra on, neke zemlje će se sve više okretati evropskim vladama, druge Sjedinjenim Državama, dok će Srbija najverovatnije nastaviti svoju već poznatu politiku balansiranja.

Tiha transformacija

„Zapadni Balkan možda prolazi kroz tihu, ali istorijsku transformaciju američke spoljne politike“, ocenjuje grupa analitičara Atlantskog saveta.

Gotovo tri decenije zapadna politika prema Balkanu zasnivala se na pretpostavci da region zahteva stalno spoljašnje upravljanje – političko, institucionalno, pa čak i psihološko. Najjasniji primer ove doktrine bila je Bosna i Hercegovina: država pod međunarodnim nadzorom, održavana složenim sistemom stranog monitoringa, nametnutih reformi i diplomatskih intervencija.

Prema navodima analitičara, Sjedinjene Države više ne smatraju takav model održivim, efikasnim ili čak strateški značajnim.

Međutim, za sada su retorika i politika Trampove administracije malo doprinele povećanju stabilnosti ili efikasnosti, a Bela kuća će verovatno otkriti da era izgradnje država zapravo nije završena.

Uprkos godinama međunarodnih napora, pokazalo se nemogućim izgraditi funkcionalan politički sistem u Bosni i Hercegovini, jer Bošnjaci, Srbi i Hrvati u zemlji često slede različite prioritete zasnovane na etničkoj politici, a ne na zajedničkim ciljevima.

Nacionalistička retorika dominira javnim prostorom, a predlozi za prekrajanje granica otvoreno se razmatraju, iako Dejtonski mirovni sporazum ne pruža osnovu za takav scenario.

Jedan od najuticajnijih političara u zemlji, Milorad Dodik, više puta je pretio da će otcepiti entitet Republiku Srpsku iz Bosne i Hercegovine, opisujući tu državu kao zemlju bez budućnosti. Iako nema nikakva ovlašćenja u oblasti spoljne politike, on redovno putuje u Moskvu, gde ga primaju kao da je lider velike suverene države.

Nakon što je prošle godine izdejstvovao ukidanje američkih sankcija protiv njega, Dodik je takođe razvio kontakte sa članovima Trampovog užeg kruga. Donald Tramp Mlađi je nakon toga posetio porodicu Dodik, dok su se pojavili izveštaji da će „Sjedinjene Države preispitati svoje prisustvo u Bosni“.

Hoće li Rusija blokirati mandat EUFOR-a?

Uprkos rastućem umoru Vašingtona od balkanskih sporova, malo je verovatno da će Sjedinjene Države moći da izbegnu učešće u reformisanju složenog, etnički zasnovanog sistema upravljanja uspostavljenog Dejtonskim sporazumom.

Taj sistem povezuje dva poluautonomna entiteta – Federaciju Bosne i Hercegovine i Republiku Srpsku – pod nadzorom slabih centralnih institucija koje omogućavaju bilo kojoj strani da, kada to želi, blokira ključne odluke.

Sjedinjene Države bile su glavni posrednik tokom pregovora u Dejtonu i predstavljale su fizičkog garanta mira na terenu. Bosna i Hercegovina i dalje praktično ne može da funkcioniše bez međunarodnog nadzora, jer stvarno pomirenje i društvena kohezija nikada nisu u potpunosti ostvareni.

Ukratko, Dejton nije uklonio podele koje su prvobitno dovele do sukoba. Na kraju rata očekivalo se da će se bosansko društvo postepeno integrisati, da će međuetničke tenzije oslabiti i da će se sistem upravljanja u zemlji razviti u efikasniji i samoodrživ model.

Završna faza tog procesa trebalo je da bude pristupanje Evropskoj uniji i NATO-u, što bi predstavljalo konačnu garanciju protiv obnove rata. Umesto toga, evroatlantske integracije Bosne i Hercegovine su zaustavljene.

U slučaju Bosne i Hercegovine posebno je neophodna tesna koordinacija između Sjedinjenih Država i Evrope, naročito ako je Trampova administracija zaista zabrinuta zbog širenja ruskog i kineskog uticaja.

Umesto toga, čini se da Amerika prepušta deo svog uticaja, što znači da saveznici moraju ubrzati planiranje mogućih scenarija za misiju EUFOR-a u Bosni i Hercegovini, imajući u vidu sve veći rizik da će Rusija ove jeseni u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija blokirati produženje njenog mandata.