„Otvoreno zavlači ruke u tuđe džepove“: Zašto Tramp više ne pokušava da prikrije korupciju?

U oktobru, razmatrajući obnovu tužbe protiv države u kojima je tražio 230 miliona dolara odštete zbog federalnih istraga vođenih protiv njega, osvrnuo se na činjenicu da bi o isplati odlučivali njegovi sopstveni imenovani zvaničnici, a da bi on sam dao konačno odobrenje.

„Pomalo izgleda loše – kao da tužim samog sebe, zar ne?“ rekao je tada.

Istog meseca, kada je srušio Istočno krilo Bele kuće kako bi izgradio balsku dvoranu, pokušao je da taj potez predstavi u pozitivnom svetlu obećanjem da će projekat, sada vredan 400 miliona dolara, biti finansiran privatnim sredstvima, piše Džudit Levin, novinarka iz Bruklina i saradnica lista Gardijan.

Podrazumevalo se da će donatori zauzvrat očekivati zahvalnost u obliku državnih ugovora ili povoljnih regulatornih odluka.

Skrnavljenje Bele kuće predstavljalo je neku vrstu krađe – krađe našeg zajedničkog arhitektonskog nasleđa.

Ipak, poput milijardi koje je porodica Donalda Tramp zaradila trgovanjem kriptovalutama, ili luksuznog aviona vrednog 400 miliona dolara koji je predsednik dobio od emira Katara nakon što je Tramp Organization odlučila da razvije luksuzni resort vredan 5,5 milijardi dolara u toj zemlji, posao oko balske dvorane bio je transakcija između poslovnih partnera.

Poreski obveznici, navodno, nisu platili ni cent ili je bar tako Tramp obećao.

Donald Tramp, njegova porodica, njegove kompanije i njegova administracija oduvek su više brinuli o tome kako sukob interesa izgleda u javnosti nego o samom sukobu interesa.

Zapravo, sukob interesa predstavlja poslovni model „Bele kuće Inc“.

Ali nešto se promenilo poslednjih meseci. Više ih nije briga čak ni za privid. Predsednik direktno izvlači novac iz američkog trezora – drugim rečima, zavlači ruku u džepove građana. I to radi potpuno otvoreno.

Prošlog meseca, treći pokušaj atentata na predsednika kao i pucnjava u blizini Bele kuće ovog vikenda omogućili su Trampu da svoju gomilu kiča i sujete predstavi kao ključnu infrastrukturu nacionalne bezbednosti.

Dodavanjem ojačanog bunkera ispod objekta, izgradnja balske dvorane navodno je zahtevala milijardu dolara javnog novca. Samo strah republikanaca od izbora na polovini mandata naveo ih je da izbace tu stavku iz zakona o finansiranju unutrašnje bezbednosti.

Ali Trampov nedavni dogovor sa Američkom poreskom službom (IRS) bio je daleko najdrskiji čin korupcije do sada – možda čak u istoriji američkog predsedništva.

Najpre je tužio Poresku službu za 10 milijardi dolara zbog navodnog nemara u zaštiti njegovih poreskih prijava i poreskih prijava njegovih kompanija od curenja u medije.

Zatim je povukao tužbu u zamenu za fond od 1,776 milijardi dolara, iz kog bi, kako se tvrdi, mogli biti obeštećeni njegovi prijatelji – moguće čak i učesnici pobune od 6. januara – zbog posledica krivičnih kazni koje su pretrpeli.

A onda je, poput mafijaškog uterivača dugova koji žrtvi puca u kolena i nakon što uzme novac, Tramp uzeo još malo.

Memorandum koji je potpisao Tod Blanš, njegov bivši lični advokat i vršilac dužnosti državnog tužioca, oslobađa njegovog klijenta svih preostalih obaveza, uključujući potencijalnih 100 miliona dolara poreskih kazni, i zabranjuje Poreskoj službi „ili drugim agencijama i odeljenjima“ da ubuduće pokreću bilo kakve postupke protiv Trampa ili njegovih kompanija.

Godine 2024, Vrhovni sud dodelio je predsedniku „pretpostavljeni imunitet“ od krivičnog gonjenja za radnje preduzete u okviru njegovih izvršnih dužnosti tokom mandata. Ana Bauer i Erik Kolumbus iz Lawfare (analitički portal o pravu i nacionalnoj bezbednosti) smatraju da bi ovaj sporazum mogao Trampu obezbediti imunitet od svega ostalog – zauvek.

Fond je izazvao talas tužbi, bes demokrata, pa čak i nekoliko prigovora republikanaca. Ipak, kako pišu Bauer i Kolumbus, „ono što ovu epizodu čini toliko uznemirujućom jeste činjenica da nije jasno kako bi mogla biti zaustavljena. Pravne mogućnosti za osporavanje ovog poteza nisu proverene, a prepreke u vezi sa pravnim legitimitetom tužilaca ogromne su. U međuvremenu, zakonodavna volja za reakcijom – barem u ovom sazivu Kongresa – još ne postoji. Dok neki budući Kongres možda pokuša da reaguje, gotovo dve milijarde dolara novca poreskih obveznika mogle bi već biti potrošene i raspodeljene primaocima čiji identitet možda nikada neće biti javno poznat“.

Dovoljno je da natera Amerikanca da se povuče „van sistema“ i čita romane dok se sve ne smiri ili ne eksplodira. Upravo to Donald Tramp i želi.

Koliko god da je korupcija razorna, još je razornija nekažnjivost kojom se ta korupcija sprovodi. Nekažnjivost – očekivanje da neće biti odgovornosti – nije samo stav, već i taktika. Ona rađa cinizam, a masovni cinizam je neophodan sastojak autokratije i kleptokratije.

Autokrata ne samo da krši zakon, on ga čini toliko rastegljivim da kao društveni ili moralni okvir postaje besmislen. Nema smisla pokušavati da ostanete „na pravoj strani zakona“ kada iz dana u dan ne znate koja je strana uopšte prava.

Autokrata ne samo da prkosi volji naroda, on je odbacuje. Trampova nekažnjivost je nekada počivala na uverenju u bezuslovnu obožavanost: „Mogao bih da stanem nasred Pete avenije i nekoga ubijem, i ne bih izgubio glasače“, hvalio se tokom prve kampanje.

Deset godina kasnije, dok njegove politike udaljavaju birače od njegove stranke, on otkriva da mu ne trebaju ni stranka, ni glasovi, ni ljubav – a moć je zadovoljnija i unosnija od svega toga.

Čini se da ga je to saznanje oslobodilo. Što brže mu pada rejting, to više rastu zahtevi za javnim resursima za njegove „imperijalne projekte“ i samohvalisave spomenike.

Prošle nedelje, Tramp je izjavio da njegov trijumfalni luk u Vašingtonu ne zahteva odobrenje Kongresa, jer je Kongres već odobrio jedan luk 1925. godine.

Kada mu je novinar rekao da udruženje veterana tuži da bi zaustavilo gradnju jer bi zaklonila pogled na Arlingtonsko groblje, on je odgovorio uz podsmeh: „Ne možete biti ozbiljni“.

Kao i njegov iznos – 1,776 milijardi dolara – „fond protiv instrumentalizacije“ implicira neku vrstu Trampove deklaracije nezavisnosti.

Dok im je novac oduzet, zakoni obesmišljeni, a mišljenja ignorisana, oni kojima se vlada (ili koji su pod vlašću) počinju da se prilagođavaju.

U Siriji prelazak granice košta 100 dolara, u Rusiji napojnica policiji pretvara teško krivično delo u prekršaj.

Ovde mediji normalizuju neprihvatljivo. Njujork tajms je Trampov „fond“ nazvao „veoma neobičnim“. PBS ga je opisala kao „bez presedana“, ali ga je istovremeno tretirala kao već gotovu činjenicu: „Kako će funkcionisati Fond protiv instrumentalizacije“?

Ipak, cinizam nije toliko prihvatanje postojećeg sistema koliko nesposobnost da se zamisli alternativa.

Njegova krajnja forma je fatalizam -pogled na nepromenljivu sadašnjost koja se proteže i u prošlost i u budućnost – osećaj, kako je filozof Karl Poper rekao, da „stvari su oduvek bile i uvek će biti takve“.

Iscrpljenost imaginacije postaje doslovna iscrpljenost. Za populaciju već demoralizovanu političkim blokadama, ekonomskom nesigurnošću i neprobojnim haosom dezinformacija, otpor može delovati kao previše naporan posao.

Jedini koji ostaju sa bilo kakvom ambicijom jesu oni koji su spremni da je zloupotrebe. Kada cinizam pređe u pasivno prihvatanje, autokrata je pobedio.

Kako se boriti protiv cinizma koji omogućava autokratiju? Ne moramo da se zavaravamo da su stvari bolje nego što jesu.

Moguće je zamisliti situacije u kojima smo u stanju očaja, a da ipak nismo u stanju odustajanja, piše filozofkinja Univerziteta Sent Endruz Mara van der Lut u delu „Hopeful Pessimism“.

Slično tome, britanski levičarski kolektiv Salvage predlaže „teško stečeni pesimizam“.

On „nije ni cinizam ni beznađe: to je jasno sagledavanje – kapitalizma, klasnog sistema, centralnosti tog sukoba u našim životima – koje odbija da umanji razmere teškoća s kojima se suočavamo“.

Takva analiza prepoznaje borbe koje se mogu dobiti i ostavlja prostor za slavljenje pobeda.

Prvi udarac protiv autokratije je odbacivanje cinične pasivnosti. Odmah nakon Trampove prve pobede, ruska emigrantkinja Mašha Gesen predložila je neka „pravila“ za preživljavanje autokratije. Među njima: „Budite ogorčeni. U suočavanju sa impulsom normalizacije, ključno je sačuvati sposobnost šoka“.