Između deklaracija i detonacija: Autorski tekst bivšeg ambasadora o tome zašto je Evropi potreban novi Helsinki

Dok se za pregovaračkim stolovima usaglašavaju formulacije zajedničkih deklaracija, na ukrajinskom ratištu presudan postaje odnos industrijskih kapaciteta, logistike i vatrene moći. Između diplomatskih saopštenja i detonacija otvorio se jaz koji savremena evropska politika nije u stanju da premosti.

Samit nije važan zbog onoga što je u završnom dokumentu napisano, već zbog onoga što u njemu nije moglo biti konstatovano – da nijedna strana trenutno nema održivu strategiju za okončanje rata, već pre svega plan kako da ga nastavi. Evropska diplomatija ostala je zarobljena u svetu političkih fraza, dok se stvarnost na terenu ubrzano prilagođava logici dugotrajnog rata iscrpljivanja.

Diplomatija rituala naspram industrijskog rata

Kijevski samit pokazao je zamor ritualne diplomatije. Usaglašeni narativi i pažljivo birane formulacije više ne mogu da prikriju rastući jaz između političkih ciljeva i vojne stvarnosti. Dok Beograd nastoji da očuva politiku vojne neutralnosti, a odsustvo predstavnika Prištine odražava složene regionalne kalkulacije, težište stvarne moći odavno se preselilo iz konferencijskih sala na proizvodne trake vojne industrije.

Savremeni rat visokog intenziteta ne dobija se rezolucijama, već proizvodnim kapacitetima i sposobnošću da se nadoknađuje ogromna svakodnevna potrošnja ljudstva, municije i tehnike. Rat u Ukrajini pokazao je da se finansijska i ekonomska snaga ne pretvaraju automatski u vojnu moć na terenu. Dok Kijev od zapadnih partnera (na sastanku Koalicije dobrovoljnih 13. jula o.g) traži dodatnih 300 raketa-presretača za sisteme Patriot, Rusija je prelaskom privrede na ratni kolosek obnovila sposobnost masovne proizvodnje artiljerijske municije, raketa i navođenog naoružanja (i odgovorila je upotrebm modernizovanih bombi FAB-3000).

U ratu iscrpljivanja industrijska baza postaje ključni element strategije. Takvi kapaciteti ne mogu se stvoriti preko noći političkom odlukom, niti se nedostatak proizvodnih kapaciteta može brzo nadoknaditi novcem. Problem savremene diplomatije nije u tome što je izgubila značaj, već što je prestala da traži politički izlaz iz rata i sve više se svodi na upravljanje njegovim tokom.

Militarizacija kao zamena za politiku

Suočena sa činjenicom da rat ulazi u dugotrajnu fazu, Evropa je odgovor pre svega pronašla u ubrzanoj militarizaciji. Povećavaju se vojni budžeti, užurbano se razvijaju kapaciteti odbrambene industrije i pokreću se novi programi naoružavanja. To je legitimno pravo svake države koja proceni da joj se bezbednosno okruženje pogoršava.

Problem nastaje onda kada vojna sredstva postanu zamena za spoljnopolitičku strategiju. Kada diplomatija izgubi sposobnost da pronalazi politička rešenja, države gotovo po pravilu posežu za jačanjem vojnih kapaciteta. Današnja evropska trka u naoružanju zato nije izraz samopouzdanja, već priznanje da je politički dijalog doživeo ozbiljan neuspeh.

Takav pristup proizvodi tri dugoročne posledice:

Prvo, produbljuje se strateška zavisnost Evrope od Sjedinjenih Američkih Država. Kupovina američkih sistema naoružanja i oslanjanje na bezbednosni kišobran Vašingtona povećavaju povezanost sa Sjedinjenim Državama, ali istovremeno sužavaju prostor za samostalnije evropsko delovanje. Koncept evropske „strateške autonomije“ tako se sve više udaljava od političke stvarnosti.

Drugo, dugotrajno povećanje vojnih izdataka ozbiljno ugrožava javne finansije i druge važne razvojne prioritete. Evropa je svoju globalnu snagu decenijama gradila na ekonomiji, tehnološkom razvoju, obrazovanju i kvalitetu institucija. Trajno pomeranje budžetske ravnoteže u korist vojne potrošnje može oslabiti upravo one temelje na kojima počiva njena dugoročna moć.

Treće, ulazi se u opasnu bezbednosnu spiralu. Svako jačanje vojnih kapaciteta jedne strane podstiče odgovor druge, produbljujući nepoverenje i povećavajući cenu svakog budućeg političkog kompromisa.

Crno-beli svet i gubitak diplomatskog zanata

Korenski problem leži u tome što značajan deo evropskih političkih elita međunarodne odnose i dalje posmatra kroz binarne, hladnoratovske obrasce. Svet je, međutim, postao složeniji i multipolarniji. Mnoge države Globalnog juga ne prihvataju novu blokovsku disciplinu i vode višesmernu spoljnu politiku, rukovodeći se pre svega sopstvenim nacionalnim interesima.

Zbog toga politika izolacije Rusije nije dala rezultate koje su njeni zagovornici očekivali. Najsvežiji primer tog zamora jeste i sastanak ambasadora država članica Evropske unije, održan 15. jula o.g., na kojem nije prošao predloženi dvadeset prvi paket sankcija protiv Moskve. Unutrašnje pukotine i neslaganja unutar same Unije jasno pokazuju da je politika pukih pritisaka i ekonomskog iscrpljivanja dostigla svoje krajnje domete.

Još ozbiljniji problem predstavlja potiskivanje same ideje pregovora, što je postalo gotovo politički tabu. U delu evropskog javnog prostora, svaki razgovor o kompromisu, uvažavanju bezbednosnih interesa druge strane ili traženju političkog rešenja često se doživljava kao slabost ili popuštanje.
Diplomatija nikada nije postojala zato što su se strane međusobno slagale ili simpatisale. Ona postoji i najpotrebnija je upravo onda kada se interesi duboko sukobljavaju. Kada kompromis postane politički neprihvatljiv, vojna sila ostaje jedini kanal komunikacije. Kada diplomatija više ne oblikuje rat – rat počinje da određuje granice diplomatije.

To predstavlja opasnu promenu evropske strateške kulture. Tokom Hladnog rata, odvraćanje i dijalog nisu bili suprotstavljeni principi, već dva neophodna stuba iste bezbednosne politike.

Novi Helsinki: upravljanje nepoverenjem

Paradoksalno je da su lideri Hladnog rata, uprkos neuporedivo većim ideološkim razlikama i hiljadama nuklearnih bojevih glava u stanju visoke pripravnosti, uspeli da uspostave mehanizam dijaloga koji je rezultirao Helsinškim Završnim aktom 1975. godine.

Taj proces nije nastao iz dobre volje niti iz međusobnog poverenja. Nastao je iz realnog odnosa snaga i zajedničke spoznaje da trajna konfrontacija između nuklearnih sila nosi rizik od katastrofalnih posledica.

Helsinki nije uklonio suparništvo između Istoka i Zapada. Njegova vrednost bila je u tome što je uspostavio pravila ponašanja u uslovima dubokog nepoverenja. Nije upravljao poverenjem, već nepoverenjem.

Njegova osnovna poruka bila je jednostavna: bezbednost je nedeljiva. Nijedna država ne može dugoročno povećavati sopstvenu bezbednost ako time potpuno zanemaruje osećaj ugroženosti drugih država. Ta ideja bila je praćena konkretnim mehanizmima kontrole naoružanja, transparentnosti i međusobne verifikacije. Ti instrumenti nisu uklonili suparništvo velikih sila, ali su smanjili opasnost od pogrešnih procena i nekontrolisane eskalacije.

Danas su temelji te bezbednosne arhitekture ozbiljno uzdrmani. Ključni sporazumi koji su decenijama služili kao oslonac kontrole naoružanja, poput Sporazuma o likvidaciji raketa srednjeg i kratkog dometa (INF) i Ugovora o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi (CFE), praktično su prestali da funkcionišu. Evropa je ostala bez važnih instrumenata predvidljivosti i međusobnog nadzora, zbog čega političke deklaracije danas često nemaju stvarni bezbednosni sadržaj.

Vojno odvraćanje može sprečiti neposrednu eskalaciju, ali samo institucionalizovani politički dijalog može obezbediti dugoročnu stabilnost.
Geopolitička činjenica, nezavisna od političkih simpatija ili moralnih ocena, jeste da održiva evropska bezbednost ne može biti zasnovana na trajnom isključivanju Rusije. Rusija će i nakon ovog rata ostati nuklearna super sila, stalna članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i najveći evropski sused, kojeg nije moguće izbrisati sa geografske karte niti ignorisati njegovu ulogu u evropskoj bezbednosti.

To ne znači prihvatanje ruske politike niti odustajanje od principa međunarodnog prava. To znači priznanje realnosti: nijedan trajni evropski bezbednosni poredak ne može biti izgrađen bez rešavanja pitanja odnosa između Evrope i njenog najvećeg suseda.

Srbija i male države u procepu velikih sila

U procesu stvaranja buduće evropske bezbednosne arhitekture, male i srednje države ne smeju ostati puki posmatrači. One su često prve koje osećaju posledice velikih geopolitičkih sukoba i pritisaka blokovskog svrstavanja, pri čemu se njihov suverenitet neretko pretvara u monetu za potkusurivanje velikih sila.

Za njih princip nedeljivosti bezbednosti nije apstraktna diplomatska formula, već osnovni uslov političkog opstanka.

Države poput Srbije imaju primarni interes da podrže obnovu evropskih mehanizama dijaloga i kontrole rizika. Naše istorijsko iskustvo opominje da slabljenje bezbednosne arhitekture kontinenta najbrže i najsurovije pogađa upravo manje države, koje imaju najmanje mogućnosti da utiču na odluke velikih sila.

Zato Evropa ne sme ostati zarobljena u iluziji da se bezbednost može postići isključivo pritiscima, sankcijama i novim tonama eksploziva. Potrebna je politika ravnoteže interesa, odgovornosti i realnog dijaloga.

Novi Helsinki za XXI vek

Rat u Ukrajini će se, pre ili kasnije, završiti. Pitanje nije da li će pregovori uslediti, već pod kakvim uslovima i posle kolike cene u ljudskim životima, ekonomskom razaranju i političkoj destabilizaciji kontinenta. Zato evropski lideri već danas moraju razmišljati o arhitekturi mira koja će uslediti nakon rata.

Ako se o njoj ne bude razgovaralo dok konflikt traje, o njoj će se odlučivati tek kada iscrpljenost strana nametne pregovore kao jedini preostali izlaz.
Evropi nije potreban još jedan samit sa pažljivo usaglašenim frazama, niti još jedna papirna deklaracija koja će biti zaboravljena čim se ugase kamere.
Potreban joj je novi politički proces – evropski Helsinki za XXI vek.

Ne da bi se poništile postojeće razlike, već da bi se pronašao način da se njima upravlja.

Ne kao izraz međusobnog poverenja, već kao mehanizam za upravljanje nepoverenjem.

Jer, mir ne nastaje pukim utihnućem oružja. Mir nastaje onda kada diplomatija ponovo postane sredstvo sprečavanja i okončanja sukoba, a ne njihov nemoćni posmatrač.

Autor je ambasador u penziji.