Foto: Mateja Stanisavljevic/ATAImagesPostoji jedna scena koja se u poslednje vreme ponavlja toliko često da je gotovo postala politički obrazac: neko izgovori rečenicu, napiše pismo ili postavi pitanje, a onda umesto razgovora nastane požar. U roku od nekoliko sati mišljenja se pretvaraju u presude, nijanse nestaju, a ljudi koji su do juče bili na istoj strani odjednom postaju neprijatelji.
Slučaj Bojane Maljević i studentske liste nije samo priča o jednom povlačenju kandidature. On je mali, ali veoma precizan prikaz problema koji već dugo nagriza javni prostor u Srbiji: nesposobnosti da se vodi normalan dijalog.
Maljević je odlučila da se povuče sa studentske liste nakon što je izrazila neslaganje sa procedurama koje su pratile izbor kandidata. U pismu studentima kritikovala je način kontrole i tražene izjave koje kandidati treba da potpišu, smatrajući da takvi mehanizmi mogu otvoriti pitanje poverenja.
Ali problem nije nastao zbog neslaganja. Neslaganje je normalno. Problem je nastao zato što je privatno pismo, kako je sama navela, završilo u medijima bez njene volje i znanja. Posebno je ukazala da je dospelo do medija bliskih vlasti, koji su, prema njenim rečima, pored ostalog plasirali tvrdnje da je bila „vetirana“.
Studenti su odgovorili drugačije nego što bi mnogi očekivali u današnjoj političkoj atmosferi. Nisu napali Maljević, već su saopštili da je neistina da je postojao veto na njeno ime i zahvalili joj što je otvoreno iznela kritiku.
Tako su široj javnosti pokazali kako se zapravo vodi dijalog i da međusobnim nenapadanjem može mnogo lakše da se dođe do razumevanja.
U nekom normalnijem društvu, tu bi se priča možda završila. Dvoje ljudi ili dve strane imaju različito viđenje neke procedure, razgovaraju o tome, možda ostanu pri svojim stavovima, ali nastavljaju dalje. Demokratija, na kraju krajeva, nije sistem u kojem se svi slažu. Demokratija je sistem u kojem ljudi mogu da se ne slažu bez želje da unište jedni druge.
Ali Srbija danas živi u atmosferi u kojoj je svaki nesporazum gorivo. Društvene mreže posebno, a pre svega X, funkcionišu kao beskrajna mašina za proizvodnju sukoba. Za nekoliko minuta formira se „slučaj“, traži se krivac, izvlače se stare izjave, pripisuju se namere. Često više niko ni ne čita šta je neko zaista napisao. Važnije je kojoj strani pripada.
A onda dolaze tabloidi, koji takve slučajeve jedva čekaju. Umesto pitanja šta se zaista dogodilo, ko je šta rekao i postoji li prostor za dogovor, dobija se nova epizoda beskonačne borbe. Kritika postaje izdaja. Pitanje postaje napad. Drugačije mišljenje postaje neprijateljstvo.
Možda je upravo zato ovaj slučaj važniji od same liste i jednog imena. Pokazuje koliko smo zaboravili osnovnu stvar: da je moguće podržavati nekoga, a ipak mu uputiti kritiku. Moguće je verovati u isti cilj, a ne slagati se oko metode. Moguće je reći „ne slažem se“ bez poruke „ti si protiv mene“.
Moguće je predomisliti se, odustati od nečega, dostojanstveno i uz iskrenu i dobronamernu kritiku.
Najveći test svakog pokreta nije trenutak kada svi misle isto. Najveći test je trenutak kada se pojavi razlika. Tada se vidi da li postoji demokratska kultura ili samo nova verzija stare navike – da se svaka razlika pretvori u rat.
Ako društvo želi da bude drugačije od onoga protiv čega se bori, moraće da nauči jednu jednostavnu, ali tešku veštinu – da sluša čak i kada mu se ne dopada ono što čuje.
Jer možda najveći problem Srbije danas nije to što imamo previše različitih mišljenja. Možda je problem što smo zaboravili kako da razgovaramo kada ih imamo.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
