Neuspelo Vučićevo udvaranje Trampu

SAD su objavile produženje za godinu dana nacionalne vanredne situacije u vezi sa Zapadnim Balkanom.

Odluka je objavljena u Federalnom registru i predstavlja nastavak režima uvedenog još 2001, a sada je produžena i nakon 26. juna 2026.

Obrazloženje je rutinsko – stalna pretnja miru, međunarodnim naporima za stabilizaciju i napretku ka demokratskom upravljanju.

Međutim, suština je bitna. Ova definicija – nacionalna vanredna situacija – je pravni osnov kojim se u SAD omogućava uvođenje sankcija i zamrzavanje imovine pojedincima i grupama, za koje se utvrdi da ugrožavaju mir, stabilnost i demokratski napredak na Balkanu.

Navedena su i tri ključna dokumenta, koja analitičari smatraju američkom političkom zaostavštinom na Balkanu.

Pobrojimo ih i ovde:

Dejtonski sporazum (BiH) – kažnjava se svako podrivanje države Bosne i Hercegovine, pozivi na secesiju (otcepljenje) ili rušenje državnih institucija.

Rezolucija 1244 (Kosovo) – kažnjavaju se akcije koje izazivaju nestabilnost, nasilje ili opstruišu međunarodno prisustvo i dijalog na Kosovu.

Ohridski sporazum (Severna Makedonija) – dodat 2003, kažnjaju se oni koji narušavaju mir između makedonske većine i albanske manjine.

Kratko rečeno, Donald Tramp nije sproveo promenu dosadašnjeg američkog pristupa Balkanu, koji važi od ratnog raspada Jugoslavije, uprkos medijskoj galami.

Balkan je i dalje ono što je bio i u vreme predsednika Obame, kada je državni sekretar Džon Keri 2015. izjavio da su Srbija, Kosovo, Crna Gora, Makedonija i drugi – Gruzija, Moldavija, Pridnjestrovlje “na liniji vatre”.

Biti na liniji vatre u delu javnosti Srbije se često tumači kao biti smešten “na granici” različitih (političkih) svetova, a život na granici je uvek suroviji nego drugde.

Možda i kao proizvod tih teških prilika, očekivanja da je moguć strateški dogovor Beograda i Vašingtona, su uvek mnogo veća nego što realnost dozvoljava, a strah pripadnika političkog estabilišmenta da mogu potpasti pod sankcije, možda je i jedini pravi strah koji gaje.

To što godinu i po, od odlaska ambasadora Kristofera Hila, do nominovanja novog Majkla Janga, Ambasada SAD u Srbiji radi na nivou otpravnika poslova, uzima se više kao dokaz da Beograd nešto ne radi kako treba, a ne kao jasni pokazatelj toga da Trampova administracija mirno sledi stari kontinuitet. Pritom, pitanje koliko tome doprinosi i ambasador Srbije u SAD Dragan Šutanovac, se uopšte ni ne postavlja, sve ostaje iza kulisa diplomatije, sem kurtoaznih gestova, kao na primer kad Šutanovac uruči republikanskoj kongresmenki statuu Nikole Tesle.

Možda jedino doprinosi da medijsko udvaranje Vučića Trampu odjekuje kroz mnoga medijska zvona, ali ne i kroz Belu kuću.