Čemu li se nadala vlast kada joj je palo na pamet da đake šalje u posetu Ekspu?

„Škola će godišnjim planom rada predvideti jednodnevnu posetu učenika specijalizovanoj izložbi „EXPO 2027 Beograd”, u periodu od 17. maja do 25. juna 2027. godine“, glasi rečenica u kalendarima obrazovno-vaspitnog rada škola Ministarstva prosvete za 2026/27. godinu, iz koje prosvetni radnici čitaju da će im odlazak na Ekspo biti radna obaveza, a direktori da moraju, kako znaju i umeju, da obezbede prevoz i posetioce u što većem broju.

Neko je dobro primetio da su đaci od potencijalnih volontera postali i garantovana publika. Jer naprednjačka vlast ne zna šta znači da čovek svojom voljom dođe na skup iz uverenja da je dobar, važan i kvalitetan. I da mu taj dolazak niko ne plati dnevnicom ili sendvičem.

Nakon burne reakcije velikog dela javnosti zbog nametnute obaveze u školskim kalendarima, vlast je, po običaju, pribegla kontroli štete pa se resorno ministarstvo u istom danu oglasilo dva puta u razmaku od samo nekoliko sati, uveravajući roditelje da dolazak na Ekspo neće biti obavezan, te da će za maloletne đake morati da se obezbedi saglasnost roditelja, kao što je to praksa za školske ekskurzije i nastavu u prirodi.

A kad smo već kod ekskurzija, treba podsetiti da je vlasti bilo izuzetno važno da svi učenici tokom školovanja obiđu mesta stradanja Srba, prevashodno Jasenovac, ali da to iz brojnih razloga nije mogla da realizuje, pa je umesto obaveznosti pribegla rešenju o studijskim putovanjima, koja, razumljivo, podrazumevaju ograničen broj učenika.

Ekspo je pak u viziji Ministarstva prosvete dobio epitet „studijske posete“, iako nijedna druga manifestacija pre ove nije imala taj značaj u školskom kalendaru, čak ni događaji čiji je pokrovitelj bilo samo ministarstvo.

Da je Ministarstvo uoči početka Ekspa uputilo poziv školama da organizovano dovedu đake, to ne bi bilo sporno. Ali je režim očigledno svestan da odziv ne bi bio zadovoljavajući, pa je pribegao pomenutom rešenju da bi posle mogao da se pohvali stotinama hiljada posetilaca događaju koji smatra svojim čedom.

Upravo u tome leži deo odgovora na pitanje zašto je sporno da učenici, na način kako je vlast zamislila, posete jednu od najvećih međunarodnih smotri, koja, između ostalog, promoviše sport, umetnost i naučna dostignuća.

Ogroman broj građana Srbije Ekspo vidi kao privatni projekat od koga će jedna skupina bogatih ljudi biti još bogatija. Jedan građanin je na društvenoj mreži Iks duhovito primetio da je logično da školarci imaju obavezu da obilaze Ekspo, jer će ga oni i isplaćivati.

Način na koji je započela i teče priča o izložbi, uz opravdane sumnje na korupciju, nenamensko trošenje državnih para, ubrzavanje radova, u situaciji kada se ruši nadstrešnica, padaju plafoni u školama i bandere po ulicama, svakako ne uliva poverenje.

Ako se tome doda i činjenica da se domaći obrazovni sistem bukvalno urušava i da tome svakodnevno doprinosi aktuelni režim, ne treba da čudi odijum javnosti prema Ekspu i drugim naprednjačkim projektima.

O tome koliko je SNS privatizovao državu svedoči i izjava ministra prosvete Dejana Vuka Stankovića, koji je u maniru onih koji su ga na tu funkciju postavili, negativne reakcije na sadržinu školskog kalendara pripisao „politizaciji i rušenju velikog državnog projekta“.

Ostaje još da čujemo kako je protivljenje roditelja da pošalju decu na Ekspo zapravo usmereno na rušenje njegovog vizionara.

A da li će đaci i roditelji masovno pohitati u Surčin ako izložbu bude otvorio sadašnji rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić ili proslavljeni košarkaš Dejan Bodiroga, u svojstvu predsednika Srbije, videćemo iduće godine.