EPA/BONNIE CASH / POOLAmerika je kapitulirala pred Iranom. Memorandum o razumevanju koji su dve strane potpisale sadrži odredbe koje predstavljaju pobedu za Islamsku Republiku Iran i poniženje za predsednika Donalda Trampa i Sjedinjene Države.
Rat, kako su neki ljudi očigledno morali da nauče, nije stvar zadovoljstva koje proizilazi iz posmatranja eksplozija i razaranja. Rat je nastavak politike drugim sredstvima. A kako je Iran upravo pokazao, pobeda znači naterati protivnika da promeni svoju politiku do te mere da bude primoran na predaju.
Od samog početka, ničim izazvan američko-izraelski rat protiv Irana pokazao je Trampovu nesposobnost. Umesto da pokušaju da razumeju način razmišljanja i funkcionisanja iranskog rukovodstva, Tramp, američki ministar odbrane Pit Hegset i drugi američki zvaničnici tretirali su ih kao marionete koje će se odmah pokoriti čim bombe počnu da padaju.
Pošto nisu imali sopstvenu strategiju, Trampovoj administraciji nije palo na pamet da bi Iran mogao imati plan – da uzvrati napadima dugog dometa i zatvori Ormuski moreuz.
Američki zvaničnici nisu imali drugi potez, osim da poraz predstave kao pobedu (što i dalje pokušavaju da urade, i to na smešan način).
To je ono što se događa kada birači poveravaju zabavljačima da vode ratove, a ljudima vođenim profitom da pregovaraju o miru.
Izgleda da su mnogi Amerikanci i dalje u iluziji da je Tramp vešt pregovarač. On to nikada nije bio, bio je to lik koga je igrao na televiziji.
Tramp i članovi njegovog kabineta govore odlučno pred kamerama, ali ne razumeju kako funkcionišu globalni odnosi moći. Tramp je podložan laskanju, uvek u žurbi, nesposoban da se dugo fokusira i nezainteresovan za pitanja koja ne utiču direktno na njegovu ličnu udobnost.
Nakon što je gotovo nepromišljeno započeo rat protiv Irana, Tramp se predao iz političke računice – niže cene goriva ojačale bi njegove izglede da zauvek ostane u Beloj kući.
Do sada sam smatrao da će Trampovo geopolitičko nasleđe biti tek fusnota u ratu u Ukrajini – čovek koji je želeo da postane „oligarh“, a koji je veštački produžio rat agresije pravog oligarha.
Sada će Tramp biti zapamćen i kao arhitekta brutalnog oživljavanja iranskog režima.
Napadom na Iran, Tramp je proizveo saosećanje prema mučiteljima i ubicama. Time što je izgubio od Irana proširio je njegovu moć na Bliskom istoku. A kapitulacijom pred Iranom, stvorio je dugotrajan izvor prihoda za njegove vladare. Iran će naplaćivati prolaz kroz Ormuski moreuz, a SAD će odmrznuti 24 milijarde dolara iranskih sredstava i platiti 300 milijardi dolara za obnovu.
Nestala je svaka poluga uticaja koju je Amerika imala da spreči Iran da razvije nuklearno oružje.
Obično mislimo da su zlo i glupost međusobno isključivi – ako je nešto zlo, mora imati inteligentnu svrhu; ako je glupo, ne može biti naročito zlonamerno. Ali Trampov rat u Iranu pokazuje da zlo i glupost mogu zajedno da marširaju putem nacionalnog samouništenja.
Trampov rat protiv Irana bio je i strateška, i moralna katastrofa. Vođenje neobjavljenog i nezakonitog agresivnog rata, kršenje ratnih zakona i ubijanje desetina civila ne donose pobedu. Uživanje u takvim postupcima nije znak proračunate strategije – to je jednostavno pogrešno.
Neko može uživati u nasilju i ipak biti gubitnik. Neko može biti istovremeno okrutan i praznoglav, što su Tramp i Pit Hegset pokazali.
Drugim rečima, nema utehe. Trampova administracija je koristila zla sredstva na glup način, bez višeg cilja, i ostavila svet u gorem stanju nego pre.
Zahvaljujući Trampu, SAD su izazvale široku ekonomsku štetu i – na zadovoljstvo Kine, Rusije i Irana – stvorile neuredniji međunarodni poredak, manje vezan za pravo.
Ali ako zlo i glupost mogu da idu zajedno, onda mogu i vrlina i mudrost.
Sjedinjene Države su došle do ove tačke zato što su dozvolile da se politička, ekonomska i medijska moć koncentrišu u rukama nekolicine. Iako je primamljivo kriviti nesposobno rukovodstvo za „kapitulaciju Amerike“, uzrok je više u politikama i institucijama koje omogućavaju da takvi ljudi uopšte dođu na vlast.
Ratovi iz hira su simptom tiranije i upozorenje za one koji preferiraju republike. Njima se treba suprotstaviti, ali još važnije – treba ih sprečiti uklanjanjem novca iz politike, rešavanjem osnovnih nejednakosti, razbijanjem monopola i omogućavanjem društvene pokretljivosti.
Iran je lako „dobio“ ovaj rat jer je morao samo da zapreti interesima jednog budućeg tiranina. Da bi se izgradila Amerika koja ne kapitulira, potrebno je suprotno od Trampove bezosećajnosti i praznoglavosti.
Amerikanci bi trebalo da vrednuju racionalnije lidere, ljude koji imaju stvarne kvalifikacije i koji su u životu učinili nešto korisno, i da se odupru harizmatičnim šarlatanima koji guraju ruke u naše džepove i šalju našu decu u rat.
Takođe treba da vrednujemo lidere sa „mekšim srcem“ – lidere koji usmeravaju našu želju da brinemo jedni o drugima i da stvaramo vlast koja omogućava bolji život svima.
Autor je profesor moderne evropske istorije u Školi za globalne poslove i javnu politiku „Mank“na Univerzitetu u Torontu i stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču. Autor je ili urednik dvadeset knjiga.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
