Između istorijskog mira i ratne varke

Prema njegovim navodima, u ovim hitnim razgovorima učestvovali su predstavnici Sjedinjenih Američkih Država, Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Katara, Pakistana, Turske, Egipta, Jordana i Bahreina, dok je Iran označen kao druga strana u pregovorima. Tramp je naveo i da je odvojeno razgovarao sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom, ocenivši taj razgovor kao „veoma dobar“.

Prema tvrdnjama Bele kuće, Memorandum o razumevanju koji se odnosi na mir sa Iranom uglavnom je usaglašen, dok se trenutno finalizuju poslednji detalji pred zvanično objavljivanje. Posebnu pažnju i hitnu reakciju svetskih tržišta izazvala je njegova eksplicitna tvrdnja da će strateški ključni Hormuški moreuz ponovo biti otvoren za plovidbu.

Globalne reakcije na najavu sporazuma

Trampova objava izazvala je snažne reakcije širom sveta jer bi potencijalni dogovor mogao predstavljati najbrži i najšokantniji preokret ovog sukoba. Više vodećih svetskih medija, uključujući Reuters i The Guardian, potvrdilo je da su prethodnih nedelja vođeni intenzivni diplomatski kontakti uz posredovanje zalivskih država i Pakistana. Izuzetno je značajna uloga Islamabada; pojedini izvori tvrde da su Pakistan i Iran Vašingtonu dostavili revidirani predlog sporazuma, što je zapravo otvorilo prostor za iznenadni nastavak pregovora.

Najviše pažnje svetske javnosti privukla je poruka o otvaranju Hormuškog moreuza. Kroz ovaj pomorski prolaz transportuje se skoro petina svetske nafte, pa je višemesečna blokada držala cene energenata na maksimumu od 105 dolara po barelu nafte i pretila globalnoj recesiji. Nakon objave usledile su prve reakcije na berzama i blagi pad cena nafte, ali ozbiljni investitori i dalje čekaju konkretne potpise pre nego što proglase kraj energetske krize. Zvanični Rijad je u međuvremenu oprezno poručio da pozdravlja razgovore, ali uz striktan uslov da konačni dogovor mora dugoročno garantovati bezbednost energetskih koridora.

Istovremeno, bezbednosni i vojni krugovi na Zapadu i u Izraelu ostaju izuzetno oprezni. Samo nekoliko dana ranije, Tramp je Iranu pretio „velikim udarom“ i potpunim uništenjem. Zbog toga deo analitičara smatra da bi ova objava mogla biti tek deo strategije pritiska, ali i pokušaj predsednika SAD da se u domaćoj javnosti predstavi kao uspešan pregovarač na globalnoj sceni.

Sa druge strane, zvanični Teheran nastupa uzdržano i nepoverljivo. Iransko Ministarstvo spoljnih poslova je u prvoj zvaničnoj reakciji potvrdilo da su pregovori izuzetno teški, ali je ultimativno naglasilo da Iran insistira na trajnom ukidanju američke pomorske blokade i oslobađanju zamrznutih finansijskih sredstava u stranim bankama, eksplicitno odbacujući bilo kakve nametnute ustupke u pogledu svog suvereniteta. Svet trenutno sa velikim iščekivanjem čeka objavu konačnih detalja ovog Memoranduma kako bi se videlo da li je u pitanju početak trajnijeg sporazuma ili samo o još jednom privremenom smirivanju krupne regionalne krize.

Zašto je „jeftina“ nafta zapravo globalna opsena?

Za prosečnog čitaoca u Srbiji, diplomatske igre u Persijskom zalivu deluju svetlosnim godinama daleko, a njihova direktna veza sa stanjem u domaćim novčanicima ostaje skrivena iza ekonomske manipulacije velikih sila.

Nakon ekonomskih šokova s početka ove decenije (Covid, ukidanje lokdauna 2020), javnost je svedočila ceni nafte koja je letela do dramatičnih 130 i 140 dolara po barelu. Tada je nafte na tržištu bilo (Rusija nije pod sankcijama, Maduro je na vlasti u Venecueli.nafta slobodno prolazi Hormuzom), ali je cena bila veštački naduvana špekulacijama i panikom. Danas se suočavamo sa obrnutim, daleko opasnijim paradoksom: Rusija je pod sankcijama, Venecuela ne izvozi naftu u Kinu I nakon višemesečne blokade Hormuškog moreuza, nafte fizički nema dovoljno u opticaju, a cena se uporno drži na oko 105 dolara.

Iza ove nelogičnosti krije se koordinisana intervencija Vašingtona i zapadnih saveznika, koji besomučno prazne svoje Strateške naftne rezerve. Oni veštački preplavljuju tržište kako bi cenu zadržali ispod kritične tačke i sprečili trenutni ekonomski kolaps i hiperinflaciju u sopstvenim državama. Međutim, te rezerve nisu beskonačne, a ova strategija „kupovine vremena“ na aparatima zapravo je direktna posledica kraha prvobitnog, daleko ambicioznijeg plana.

Krajnji cilj eskalacije sukoba i vojnih pritisaka na Iran bio je takozvani regime change – nasilna smena vlasti u Teheranu i instaliranje prozapadne, marionetske vlade, ohrabreni uspehom u Venecueli, o čemu su otvoreno pisali vodeći američki listovi.

Skrivena monetarna pozadina: Pored samih energenata, ključna namera Vašingtona i Katara (koji je trebalo da posluži kao logističko-finansijsko čvorište pregovora) bila je uspostavljanje apsolutne kontrole nad Hormuzom kako bi se po svaku cenu sprečila dedolarizacija plaćanja nafte, odnosno prelazak na kineski juan. Vašington je računao da će vojnim i diplomatskim pritiskom naterati zalivske monarhije da ostanu verne petrodolaru, koji od 1970-ih veštački održava globalnu nadmoć američke valute.

Međutim, dogodio se geopolitički bumerang efekat. Pritisak Vašingtona i zamrzavanje iranskih sredstava samo su ubrzali proces koji su SAD htele da zaustave. Kina, Rusija i Iran su iz čiste ekonomske samoodbrane stvorili alternativne sisteme plaćanja, primoravši regionalne igrače da naftu sve više naplaćuju u juanima i lokalnim valutama.

Ovaj gubitak naftnog monopola I prodaja ačerickih obveznica od strane Kine I Japana direktno je pogodio američko finansijsko srce. Kako se sve manje naftnih dolara „reciklira“ nazad u kupovinu američkih državnih obveznica, potražnja za njima opada. Da bi Amerika uopšte privukla kupce za svoj masovni dug, ona je sada primorana da podiže kamate na svoje obveznice.

Za običnog čitaoca računica je prosta: Amerika je decenijama navikla da na svakih 100 dolara koje pozajmi plaća komotnih dva do tri dolara kamate. Danas, pod pritiskom dedolarizacije, ta kamata se ubrzano penje ka kritičnoj psihološkoj granici od pet dolara na svakih 100 pozajmljenih. To deluje malo na papiru, ali kada se primeni na ukupni američki državni dug koji premašuje astronomska 35 biliona (odnosno američkih triliona, tj. hiljade milijardi) dolara, taj skok postaje enorman. Iznad ove crvene linije od 5%, sama otplata kamata počinje da proždire federalni budžet brže nego vojni program, gurajući SAD u dužničku spiralu bez povratka i trajno urušavajući sposobnost Pentagona da finansira svoju globalnu mrežu vojnih baza.

Projektovana tj. aktuelna cena od 105 dolara nafte stoga služi samo da sakrije činjenicu da svet trenutno pleše na ivici ambisa. Ukoliko ove diplomatske igre u Ovalnom kabinetu propadnu, a američke strateške rezerve nafte presuše pre postizanja stvarnog dogovora, svet rizikuje ekonomski potres koji bi mogao da prevaziđe i Veliku depresiju iz 1929. godine. Građani Srbije to neće posmatrati samo kao vest na televiziji – osetiće to direktno kroz razarajući inflatorni talas koji bi preko noći obezvredio plate i svakodnevni životni standard.

Može li Vašington uopšte da diktira uslove?

Spisak učesnika u Ovalnom kabinetu, međutim, ne otkriva homogen savez, već duboko podeljen regionalni lavirint sa suprotstavljenim interesima. Unutar ovog diplomatskog kruga sede države poput Saudijske Arabije i UAE koje u turskom predsedniku Erdoganu i Kataru vide ideološke pokrovitelje Muslimanske braće – organizacije čiji je deklarisani cilj rušenje zalivskih monarhija koje su tu organizaciju proglasile terorističkom. Sa te tačke gledišta postaje jasna i poslovična uzdržanost Rijada prema sudbini Gaze, budući da je tamošnji Hamas direktni izdanak upravo tog ideološkog kruga, dok mu je Iran obezbeđivao vojnu logistiku, a Turska i Katar politički i finansijski azil pri čemu ni Izrael nije čist(finansirao je preko Mosada administraciju Hamasa).

Slične, nezalečene rane opterećuju i odnose Kaira i Ankare, koji datiraju još od svrgavanja Muhameda Morsija i administracije bliske Muslimanskoj braći. Egipatski vojni establišment pod vođstvom predsednika El-Sisija nikada nije zaboravio da je zvanični Vašington tokom „Arapskog proleća“ direktno kumovao padu starog režima Mubaraka i usponu Muslimanske braće na vlast, što Kairu daje trajni istorijski motiv za duboko nepoverenje prema američkim diplomatskim manevrima.

U takvom odnosu snaga, postavlja se ključno pitanje: da li su Sjedinjene Američke Države uopšte u poziciji da postavljaju ultimatume i diktiraju uslove mira? Geopolitička realnost sugeriše da je odgovor odričan.

Vašington se više ne suočava sa izolovanim Teheranom, već sa osovinom iza koje otvoreno stoje Rusija i Kina. Sama Saudijska Arabija je, posredstvom Pekinga, ranije delimično izgladila odnose sa Iranom, svesna da američki bezbednosni kišobran više nije neprobojan. Na sve to, Pakistan – čiji je nuklearni program istorijski dobrim delom finansiran saudijskim dolarima kao brana protiv iranskih nuklearnih ambicija – danas se profilisao kao ključni regionalni akter pod direktnim uticajem Kine i sa potpisanom obavezom o zajedničkoj odbrani sa Rijadom.

U ovoj krizi, Pakistan zapravo deluje kao direktni nuklearni kišobran Teherana, otvorio je i koridor snadbevanja Irana preko svoje teritoeije osiguran činjenicom da iza Islamabada čvrsto stoji Kina, dok Peking i Moskva simultano drže strateško i ekonomsko zaleđe samom Iranu.
Imajući u vidu američke procene da je Iran tokom nedavnih sukoba i perioda primirja značajno ojačao svoje vojne i tehnološke potencijale, masovni poziv iz Ovalnog kabineta zapravo je iznuđeni potez. Tramp ne nastupa sa pozicije apsolutnog hegemona iz devedesetih godina, već kao menadžer krize koji pokušava da balansira između duboko posvađanih aktera, svestan da bi neuspeh ovih pregovora označio definitivan kraj američke dominacije na Bliskom istoku.

Bez obzira na konačan ishod, ovi pregovori jesu najozbiljniji diplomatski manevar u poslednje vreme jer su u njega, uz posredovanje Pakistana, uključene gotovo sve ključne arapske sile i Turska. To pokazuje da na globalnom nivou postoji snažan međunarodni interes da se izbegne širi regionalni sukob i ekonomska katastrofa.

Ipak, dosadašnje bolno iskustvo nas uči da optimizam na Bliskom istoku često ima rok trajanja od samo jednog dana. Sve dok ovaj sporazum ne bude zvanično parafiran i sproveden kroz konkretno povlačenje vojnih snaga na terenu, Trampovu objavu treba posmatrati prvenstveno kao agresivnu pregovaračku strategiju, a ne kao garant da je trajni mir zaista postignut.

Naša javnost stoga mora biti svesna da, dok se opravdano bavimo unutrašnjim krizama i studentskim buntom na domaćim ulicama, globalna kretanja prete da nas zapljusnu ekonomskim i inflatornim talasom za koji, kao društvo, nismo ni najmanje spremni.
Slobodan Raković, ambasador u penziji

Autor je ambasador u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.