Stojim mirno sa Ženama u crnom: Sram nas bilo

Genocid u Srebrenici je najveći ratni zločin nakon Drugog svetskog rata u Evropi. Režim Slobodana Miloševića saučesnik je genocida pružanjem ogromne političke, vojne i logističko-finansijske pomoći Vojsci Republike Srpske. I ovom prilikom podsećamo da je: Država Srbija je presudom Međunarodnog suda pravde (2007. godine) proglašena odgovornom za kršenje Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.

U Haškom tribunalu je, van svake sumnje, dokazana individualna krivična odgovornost velikog broja pripadnika srpskih oružanih formacija i političkih institucija koje su delovale u duhu ostvarenja teritorijalnog projekta Velike Srbije, a genocid u Srebrenici je deo tog projekta.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je 23. maja 2024. godine Rezoluciju o genocidu u Srebrenici. Srbija je glasala protiv, dok su sve zemlje bivše Jugoslavije glasale za Rezoluciju. Rezolucijom je, između ostalog, 11. jul proglašen Međunarodnom danom sećanja na genocid u Srebrenici, a negiranje genocida kvalifikuje se krivičnim delom.

Umesto da odmah usvoji Rezoluciju UN kao izuzetnu moralnu i političku šansu za državu i društvo da skine ljagu sa imena Srbije u regiji i svetu, srpski režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem, nastavlja da vodi besomučnu, brutalnu kampanju protiv Rezolucije, plašeći domaću javnost da se priznavanjem genocida srpski narod proglašava genocidnim.

Takvim grubim manipulacijama režim i njegovi mediji pokušavaju da ceo narod pretvore u taoce zločinačke politike koju su 90-ih godina prošlog veka vodili Miloševićevi nacionalsocijalisti uz zdušnu podršku Šešeljevih i Vučićevih radikala. Vučić, Dačić, Šešelj, zajedno sa njihovim sledbenicima, koji su direktno učestvovali u genocida u Srebrenici i drugde, i dalje su glavni akteri mašinerije zverstva, zla i zločina od devedesetih pa sve do sada – ruke su im i dalje krvave…
Ponavljamo: zaklanjanjem iza srpskog naroda, koji u Rezoluciji UN niko i ne pominje, predstavnici režima prikrivaju ličnu, političku i moralnu odgovornost za svoju sramotnu prošlost aktivnih učesnika zločinačke politike devedesetih godina 20. veka.

U Srbiji je i dalje na delu ne samo kontinuitet poricanja, već i državna politika negiranja genocida: država i dalje štiti i glorifikuje ratne zločince, ponose se zločinima počinjenim u naše ime i zato nema pravde za žrtve, procesuiranje ratnih zločina je praktično obustavljeno. Nažalost, u javnom prostoru preovladava odsustvo saosećanja sa žrtvama genocida jer većinski deo društva slavi ratne zločince i smatra ih herojima, čime je osuđeno je na moralnu propast i krajnje neizvesnu budućnost…

I ovom prilikom zahtevamo:

– Da se prizna genocid u Srebrenici, prvenstveno kao čin poštovanja dostojanstva žrtava, ali i kao šansa za pridruživanje Srbije zajednici demokratskih zemalja Evrope i sveta.

– Da predsednik i svi drugi predstavnici/e države prestanu sa negiranjem genocida i svih drugih ratnih zločina u Bosni i Hercegovini i šire.

– Da se negiranja genocida i svih zločina protiv čovečnosti i ratnih zločina kvalifikuje kao krivično delo.

– Da se 11. jul proglasi Danom sećanja na genocid u Srebrenici.

– Da se uklone murali koji širom Srbije slave ratnog zločinca R. Mladića, osuđenog za genocid u Srebrenici.

– Da država Srbija prestane sa politikom izazivanja regionalne nestabilnosti mešanjem u unutrašnja pitanja susednih država.

U skladu sa politikom solidarnosti i odgovornosti, Žene u crnom će 11. jula učestvovati u komemoraciji/dženazi u Potočarima/Srebrenica, gde ćemo, zajedno sa porodicama žrtava srebreničkog genocida, prisustvovati ukopu posmrtnih ostataka žrtava.

Ja nemam šta da dodam ovom saopštenju Žena u crnom. Mogu samo, kad imam priliku, da ovo što su saopštile Žene u crnom pokušam da osiguram da što veći broj naših građanki i građana to i vidi.

Pogotovo studenata, koji na gnusne zločine koje su portparoli genocida, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, oni protiv kojih se svom silom bore, počinili – ćute. Desničare, bave se nacionalizmom. A, za najveće grehe njihovih najvećih neprijatelja ne mare.

Svako na svoj način, čini se, to prećutkuje. Ili ne zna da se uopšte dogodilo. Šta je gore, ne znam. Reč je o ljudskosti. Poricanje genocida je isto što i počiniti ga.

Ima ljudi koji nas gledaju. Nas građanke i građane Srbije.

Sram nas bilo.

Strašno je živeti u ovakvoj zemlji…