„Volimo vas, gospodine, zaista vas volimo“: Tramp otišao sa NATO samita sa „pozitivnim utiskom“, hoće li „ljubav“ potrajati

Predsednik SAD Donald Tramp sedeo je neposredno ispred ulaza u konferencijsku salu i ljutito iznosio sve svoje zamerke na račun NATO-a – od toga što mu savez navodno nije omogućio da preuzme Grenland, do odbijanja Španije da dozvoli korišćenje svojih vojnih baza u ratu protiv Irana, sukobu za koji je takođe zapretio da bi mogao ponovo da ga pokrene.

Kada su saznali šta govori novinarima, ostali lideri pripremili su se za oštre kritike koje su mnogi očekivali na ovom samitu iako su se nadali da će ih izbeći. Još više ih je zabrinjavala mogućnost da Tramp objavi kako Sjedinjene Države napuštaju NATO.

Ispostavilo se, međutim, da je Tramp iza zatvorenih vrata bio nešto uzdržaniji nego pred kamerama.

Sedeći za okruglim stolom, prema rečima osoba upoznatih sa njegovim izlaganjem, nije ni pomenuo Grenland. Takođe nije pokrenuo ni pitanje Španije.

Ipak, požalio se da države predstavljene na konferenciji nisu stale uz Sjedinjene Države u vezi sa Iranom. Izrazio je i nezadovoljstvo stanjem sporazuma sa Teheranom koji je potpisao tri nedelje ranije, ocenjujući da je taj sporazum praktično propao nakon što je Iran napao više brodova u Ormuskom moreuzu.

Međutim, nije zapretio da će Sjedinjene Države u potpunosti napustiti NATO iako je to bila jedna od najvećih briga evropskih zvaničnika. Tehnički gledano, Tramp takvu odluku ne može da donese samostalno.

Istovremeno, ostavio je utisak da je bio zadovoljan kada su lideri govorili o svojim naporima da povećaju ulaganja u odbranu, piše u analizi za CNN. Generalni sekretar NATO-a Mark Rute više puta je isticao da je upravo višegodišnji Trampov pritisak na saveznike bio ključni razlog zbog kojeg su se odlučili na veća izdvajanja za odbranu.

Među retkim predsednikovim zamerkama bila je i činjenica da novinarima nije bilo dozvoljeno da prisustvuju sednici.

„Dopada im se posao koji radim“, ispričao je Tramp na kraju dana. „Rekli su: ‘Volimo vas, gospodine, zaista vas volimo.’ To su govorili odrasli ljudi. Zar to nije lepo?“

Moguće je da je time donekle preuveličao način na koji su mu se evropski lideri obraćali iza zatvorenih vrata. I sam Tramp je u trenutku neuobičajene samosvesti priznao da su možda jednostavno pokušavali da mu se dodvore.

„Možda su pokušavali da me pridobiju“, rekao je sležući ramenima. „I na neki način, uspeli su.“

Ipak, pod vođstvom generalnog sekretara NATO-a Marka Rutea, poznatog po tome što ume da laska Trampu, obilne pohvale upućene američkom predsedniku očigledno su dale rezultat — iako mnogi evropski zvaničnici privatno smatraju da je cena takvog pristupa narušavanje evropskog dostojanstva.

Do trenutka kada je nekoliko sati kasnije Tramp seo za sto sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim nagovestio je čak da razmatra mogućnost da Kijevu dozvoli proizvodnju sopstvenih presretača za protivraketni sistem „patriot“. To bi predstavljalo izuzetan diplomatski uspeh za Zelenskog, koji je pre šesnaest meseci u Ovalnom kabinetu bio izložen Trampovim oštrim kritikama.

„Samo želim da kažem da je u toj sali bilo mnogo ljubavi“, izjavio je Tramp pre nego što je napustio samit.

Koliko će ta „ljubav“ potrajati ostaje otvoreno pitanje. Na samitu Grupe sedam u Francuskoj, održanom pre samo tri nedelje, Tramp je hvalio sporazum sa Iranom za koji sada tvrdi da je mrtav, što pokazuje da zaključci i raspoloženje sa ovakvih međunarodnih skupova često mogu biti kratkog daha.

Ali čak i ako pozitivna atmosfera potraje dovoljno dugo da Tramp ponovo razmotri svoje pretnje – američki predsednik je, prema navodima, privatno razmatrao mogućnost smanjenja broja američkih vojnika u Evropi za trećinu pre sastanka – to bi se moglo smatrati uspehom.

Na kraju krajeva, to je verovatno bilo najbolje čemu je Rute mogao da se nada, čak i ako je samit počeo u prilično lošem tonu. To je ujedno bio i ishod na kojem je radio čitavu prethodnu godinu, još od trenutka kada je Tramp napustio samit 2025. godine u Holandiji, ostavljajući neuobičajeno prijateljski utisak prema savezu.

U tim naporima Ruteu se pridružio neočekivani partner – turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, koji je takođe tokom godina umeo da predstavlja izazov za NATO. Tramp Erdogana smatra dobrim prijateljem i više puta je izjavio da učestvuje na samitu upravo zato što ga Erdogan organizuje.

Nevoljno prisustvo američkog predsednika nije nagoveštavalo naročito srdačan skup. Tome nisu doprinosili ni sukobi koje je Tramp negovao tokom prethodnih nedelja, uključujući i spor sa italijanskom premijerkom Đorđom Meloni, čiju je fotografiju objavio na društvenim mrežama pred samit, uz komentar: „Potreban je sudski nalog o zabrani približavanja“.

Njihov odnos još nije bio potpuno razjašnjen kada su se Tramp i Meloni našli za istim stolom tokom večere u utorak uveče, uz turske specijalitete poput pogačica pide i knedli mantija. Nije jasno da li su uopšte uspeli da pronađu vreme za pomirenje.

„Srdačan“ – tako je italijanska liderka opisala svoj odnos sa Trampom dok se vraćala u hotel posle večere.

Erdoganu, autoritarnom lideru koji je ograničavao neslaganje i čiji se glavni politički protivnik nalazi u zatvoru, nije strano laskanje u Trampovom stilu. Kao i danas u Vašingtonu, i u Ankari zgrade krase transparenti sa predsednikovim likom.

Kada je Tramp sleteo svojim novim avionom Air Force One, doniranim od Katara, počasna garda stajala je u stroju, jahači na konjima pratili su ga do Erdoganove palate dok su avioni nadletali tirkizni tepih dobrodošlice, ispuštajući dim u crvenoj, beloj i plavoj boji.

Trampov dolazak u NATO dočekan velikom pompom

Tramp je, međutim, delovao najviše impresionirano infrastrukturom Ankare, više puta hvaleći aerodrom i puteve glavnog grada.

„Sve je bilo prelepo“, uzviknuo je Tramp.

Sa sobom je doneo i velikodušan poklon za domaćina – snažne nagoveštaje da planira da omogući Turskoj povratak u program nabavke borbenih aviona F-35, što je Erdogan tražio od četiri uzastopne američke administracije. Naravno, zabrana američkog Kongresa i dalje bi mogla da osujeti eventualne planove.

Na kraju, Trampovo prisustvo u Ankari predstavljalo je svojevrsnu lekciju iz upravljanja nepredvidljivim predsednikom i svođenja moguće štete na minimum.

To je lekcija koju Iran očigledno nije usvojio, niti je za nju pokazao mnogo interesovanja. Nakon što je nedeljama iranske lidere nazivao „racionalnim“ i „pametnim“, Tramp je naglo promenio stav i počeo da ih opisuje kao „ološ“ i „lude“, nakon što su više puta napali komercijalne brodove u Ormuskom moreuzu.

Barem je to bilo Trampovo zvanično objašnjenje. Tokom čitavog dana više puta je pominjao da je on „meta broj jedan“ za atentat u Iranu, što je, kako je rekao, potvrđeno tokom vikenda kada su se na sahranama ubijenog vrhovnog vođe Alija Hamneija čuli povici kojima se tražila njegova smrt.

Nije bilo jasno šta je podstaklo Trampa da ponovo usmeri pažnju na iranske planove usmerene protiv njega. Ankara se nalazi na oko hiljadu milja od iranske granice i moguće je da je sama blizina ljudi koji žele da ga ubiju uticala na njegovo razmišljanje.

Tramp je iz Turske odleteo starijom verzijom aviona Air Force One, umesto novim avionom koji je donirao Katar, što je izazvalo mnoštvo pitanja o tome da li je neka pretnja dovela do promene plana. Novinarima koji su bili u avionu rečeno je da spuste zavese na prozorima tokom poletanja.

Kada ga je novinar na konferenciji za medije povodom završetka samita pitao o promeni plana, Tramp je izbegao da je poveže sa bilo kakvom bezbednosnom pretnjom. Rekao je da je zamena aviona bila samo način da se novi model pokaže vojnicima u američkoj bazi u Velikoj Britaniji.

Ali dok se spremao da se ukrca u stari avion kojim će krenuti kući, Tramp se ponovo osvrnuo na opasnost koja, kako je rekao, i dalje postoji.

„Ja sam broj jedan na listi za likvidaciju u Iranu. Oni su divni ljudi“, rekao je, a zatim odmah umanjio značaj cele stvari:

„Iskreno, nije me briga, jer radim svoj posao.“