Ne živimo u Diznilendu, a armagedon tek stiže

Naravno, institucije će vrlo neutralno posmatrati sva ta dešavanja i biće glavni temelji ovih procesa tokom praznika demokratije. Iz sveta će se nizati čestitke i pozdravi, vladavina prava će teći niz vodopade, a naša ljubljena i ugledna zemlja postaće država za primer kako sve može samo kada se hoće. Ali – malo morgen!

Sve ovo lepo zvuči, ukoliko si se jučer probudio iz kome, i uhodao u ovu čudovišnu napravu, koja se naziva Srbijatrijom. Očigledno da u poslednjim danima i mesecima u određenim delovima antivučićevske javnosti nešto nije baš najjasnije, kao da je naprasno zavladala kolektivna amnezija gde živimo.

Odjednom smo pozaboravljali da vlast Aleksandra Vučića, tog glavnog goniča svih robova u ovoj kolonijalnoj rupčagi, brani se sve vreme silom. Zaboravilo se očigledno kako su ljude gazili kolima na raskrsnicama, kako su palili autobuse, razbijali lokale, otpuštali sa radnih mesta, gepekovali, otimali i vilice razbijali. I to sve samo u poslednjih godinu i po dana.

Očigledno je negde u mozgu utihnulo da kerberi oko gvozdenog prestola svoje interne sukobe rešavaju buradima, po kućama na obodu Beograda, šumama i prašumama.

Demencija možda izjeda moždane vijuge, ali barem internet pamti kako se pošast širila Srbijom, kada god su se održavali lokalni izbori; kako su se po manjim mestima slali psoglavci i ostali vragovi kako bi uterivali strah lokalnom stanovništvu; kako su presretali i pratili porodice i poznanike svih onih koji su se usudili da kažu nešto protiv carske krune.

Šta se desilo to u međuvremenu pa smo pomislili da će paramilitarna organizacija pod nazivom Srpska napredna stranka (SNS) predati vlast pobunjenom narodu na sledećim izborima?

Je l’ treba to da objasnim i malo drugačije? Nije problem, može i tako. Dakle, SNS predstavlja najviši stepen političke i klasne degeneracije domaće buržoazije na ovoj kapitalističkoj periferiji. Ko ne želi da vidi da je ona, zapravo, koncentrisana simbioza kontinuiteta ratnozločinačke akumulacije kapitala, pljačkaške tranzicije, kompradorske zavisnosti i proimperijalističke integracije, onda ne znam o čemu dalje treba da pričamo? Pa čemu im služi onaj Ćacilend usred Beograda? Zbog čega uprežu celu partijsku i parapartijsku mašineriju koje su položile kandže na sve institucije i poluge moći, ako je dovoljno samo da na izborima izgube?

Svi valjda u antirežimskom frontu vide da su se u toj paranormalnoj stranci stopili ratni profiteri i zločinci & trazicioni razbojnici, te je okoštalo i duboko korumpirano birokratsko činovništvo sraslo sa aždajom organizovanog kriminala u jedinstvenu kreaturu za tlačenje i eksploataciju naših života.

Ne žele da izgube ni zrno tih privilegija, a i zašto bi kada im je dobro? Uspeli su da namire svetske mufljuze time što su ovu zemlju pretvorili u tezgu za rasprodaju ljudi, zemlje i prirodnih resursa. Uspeli su da se zapljunu u svakom mogućem krvoproliću – od Gaze do Ukrajine – kroz izvoz naoružanja i trgovinu smrću. Nema gde se nisu ugravirali, samo kako bi očuvali sopstvenu vlast.

Pa, šta još tačno treba da se desi da bismo razumeli da pobuna koja je započela 2024. godine i koja još traje predstavlja istorijsku priliku da zajedno sa ovom vlašću na groblje istorije pošaljemo i sistem koji ju je proizveo?

Zar zaista mislimo da imamo luksuz, usred takve borbe, da beskrajno cepidlačimo i prebrojavamo ideološka zrnca, te sopstvene frustracije projektujemo na možda najozbiljnijeg protivnika vladajuće klase kojeg smo do sada imali? Rekao bih da nemamo, ali svako ima pravo na sopstvene političke procene. Samo ne zaboravimo da će izbori biti tek početak i nulti dan teške i mukotrpne borbe protiv ovog čudovišnog režima. Oni pobedu nikada neće priznati. Pamet u glavu, ne živimo u Diznilendu, a armagedon tek stiže!

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.