Kako afere u Srbiji ostaju bez epiloga

1. Kontrola narativa: od afere do „napada na državu“

Prvi i najčešći mehanizam je trenutno prebacivanje svake afere iz pravno-institucionalnog okvira u politički i propagandni. Umesto odgovora na pitanje šta se desilo, fokus se premešta na to ko „napada državu“.

Tipični obrasci uključuju:

* Savamala – noćno rušenje objekata uz angažovanje maskiranih lica i nelegalno uklanjanje dokaza, koje nikada nije dobilo sudski epilog, već je vremenom potisnuto iz javnog fokusa;

* prisluškivanje i „državni udar“ – optužbe i kontraoptužbe koje se koriste za delegitimizaciju političkih protivnika, bez pravosudnog razrešenja;

* slučajevi ministarskih afera (npr. Siniša Mali – nelegalne finansije i stanovi, Vulin – tetka iz Kanade) – ostaju u javnosti kao politička tema, ne kao institucionalno rešeno pitanje;

* napadi na nezavisne medije i novinare (npr. kampanje protiv istraživačkih novinara, targetiranje TV emisija i urednika) – gde se kritika vlasti reinterpretira kao „politički napad“.

Efekat je isti: afera se ne pobija dokazima, nego političkim preokretom značenja.

2. Institucionalno neprocesuiranje: „tišina sistema“

Drugi mehanizam je izostanak institucionalnog zaključka, čak i kada postoje ozbiljni indikatori odgovornosti.
Karakteristični slučajevi:

* helikopter-incident – tragedija sa smrtnim ishodom, ali bez sudski jasne političke i komandne odgovornosti;

* Savamala – i pored javno poznatih činjenica o rušenju i učešću državnih struktura, nikada nije dobijen pravosudni epilog;

* privatizacije i strateški projekti (PKB, Beograd na vodi) – višegodišnje kontroverze oko transparentnosti, vlasništva i javnog interesa, bez konačne institucionalne evaluacije;

* javne nabavke i infrastrukturni projekti (Vinča, mostovi, Slavija, metro planovi) – stalne promene troškova, izvođača i rokova, bez političke odgovornosti.

Efekat: sistem ne mora da negira aferu – dovoljno je da je proceduralno „razvuče“ dok ne izgubi političku težinu.

3. Medijsko preplavljivanje i zaborav

Treći mehanizam je proizvodnja velikog broja paralelnih skandala koji onemogućavaju da bilo koji dobije dugoročnu pažnju.

Tipični primeri koji su „progutani“ u ciklusu novih tema:

* Loto i sumnje u regularnost izvlačenja – kratko dominantna tema, bez institucionalnog zaključka;

* jelka, jarbol, fontana na Slaviji, urbani simbolični projekti – javno prepoznate kontroverze koje brzo gube fokus;

* serija infrastrukturnih problema (rušenje potpornih zidova, nesreće na gradilištima, kašnjenja radova) – svaka pojedinačno traje kratko u medijima;

* stalni niz lokalnih afera u opštinama (namešteni tenderi, partijska zapošljavanja, zloupotreba budžeta) – bez šire nacionalne artikulacije.

Efekat: javnost gubi kontinuitet pamćenja i svaka nova afera resetuje prethodne.

4. Politizacija svih tema

Četvrti mehanizam je pretvaranje svake afere u pitanje političke lojalnosti. Umesto pravne odgovornosti, dominantno postaje pitanje „strane“ kojoj neko pripada.

Tipični primeri:

* Kosovo i Briselski proces – svaka promena ili izjava koristi se kao unutrašnji politički alat, a ne kao transparentan državni proces;

* izbori i protesti (uključujući optužbe za neregularnosti, kontrolu biračkih spiskova, pritiske na glasače) – delegitimizacija kroz narativ o „rušenju države“;

* kritika medija i civilnog sektora – sistematsko predstavljanje kao „stranih agenata“ ili političkih neprijatelja;

* slučajevi lokalnog nasilja i pritisaka (napadi na opozicione funkcionere, incidenti na izborima) – reinterpretirani kao izolovani ili „izazvani“.

Efekat: briše se razlika između institucija i političke partije.

5. Kadrovska rotacija i neodgovornost

Peti mehanizam je stalna cirkulacija istih kadrova bez trajne odgovornosti.

Primeri:

* Siniša Mali – uprkos višestrukim aferama (doktorat, finansije, stanovi), ostaje u vrhu vlasti;

* Aleksandar Vulin – niz kontroverzi bez političke eliminacije iz sistema;

* Bratislav Gašić – smenjivan, pa vraćan na visoke funkcije (uključujući bezbednosni sektor);

* lokalni funkcioneri SNS-a – smene u jednoj opštini, prelazak na drugu funkciju ili viši nivo vlasti.

Efekat: odgovornost postaje privremena politička epizoda, ne institucionalna posledica.

6. Spajanje države, partije i ekonomskih interesa

Najdublji sloj sistema je preklapanje javne vlasti i partijskog/privatnog interesa.

Tipični primeri:

* Beograd na vodi – državni projekat sa snažnim privatnim i investitorskim uticajem, uz dugotrajne kontroverze o transparentnosti;

* PKB i druge strateške privatizacije – prodaja ili restrukturiranje državne imovine uz nedovoljno javne debate;

* tenderi i javne nabavke (Vinča, gradske usluge, rasveta, prevozni sistem) – konstantne sumnje u favorizovanje unapred poznatih izvođača;

* lokalni infrastrukturni projekti – preklapanje partijskih i poslovnih mreža na nivou opština.

Efekat: korupcija nije odstupanje od sistema – već njegov operativni model.

Zaključak

U ovom okviru afere ne nestaju zato što su razrešene, već zato što su:

* prebačene u politički narativ;

* institucionalno odložene ili ignorisane;

* medijski potisnute novim skandalima;

* i vremenski razgrađene kroz zaborav.

Zato se ne radi o nizu nepovezanih slučajeva, već o stabilnom obrascu upravljanja krizama u kojem se odgovornost sistematski razlaže na politički šum, dok institucije ostaju bez završne reči.

Autorka je osnivačica Mreže za demokratski dijalog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.