Oko za oko

Kao onomad kad su iz Tivta vratili avion sa skupinom od 90 čudnih momaka koji su se uputili da pruže podršku predsedniku, a naša vlast posle gomile građana Crne Gore držala na granici i nije im dala da uđu u zemlju.

A voli i da u tome bude brža, jača i bolja od suparnika, pa osvetnički princip „oko za oko“ često bude „bubreg za oko“ ili neki vitalniji organ.

Kako drugačije opisati zabranu ulaska u Crnu Goru Draganu J. Vučićeviću, na šta je naša država odgovorila zabranom ulaska u Srbiju crnogorskom novinaru i direktoru mreže BIRN CG, Vuku Marašu.

Tako, recimo, patrijarh SPC nedavno odlikuje sutkinju koja je utvrdila da 1999. u Račku na Kosovu nije izvršen masakr nad civilima i da su poginuli bili pripadnici OVK, a prištinska vlast, razume se reciprično, uhapsi petoro Srba navodno umešanih u taj zločin, baš na Vidovdan, na proslavi na Gazimestanu.

U takvim dnevnopolitičkim prepucavanjima niko dugoročno nije na dobitku, a narod uvek bude kolateralna šteta. Umesto da umire preplašeno srpsko življe na Kosovu, domaći zvaničnici su ovo nazvali „lovom na Srbe“.

Pa je logično, recipročno, u Srbiji to opravdano otvorilo „lov na Albance“. Bilo koje.

U Kruševcu su, baš ispred pekare koju drži Albanac sa Kosova, osvanuli plakati sa natpisom „Seti se Gazimestana, ne kupuj kod Šiptara“.

Možda ne kao direktan odgovor vlasti, ali kao logičan „odgovor“ lojalista u atmosferi gde se sa državnog vrha bez zadrške i otvoreno već godinama širi mržnja i netrpeljivost prema drugima i drugačijima i konstantno podgreva plamen građanskih ratova i sukoba koje smo preživeli.

Ustav i zakoni Republike Srbije promovišu nultu toleranciju na diskriminaciju bilo koje vrste, na versku, nacionalnu i rasnu netrpeljivost, kao i na govor mržnje kao njen oblik.

Predviđena je i građanska ali i krivična odgovornost za one koji je šire.

Ipak, na poslednji (ali ne i prvi) incident, ni jedna nadležna institucija, osim nezavisnih Zaštitnika građana i Poverenika za ravnopravnost, nije reagovala čak ni javnom osudom, a da ne govorimo o pokretanju istrage i pokušaju da se bar neposredni počinioci ovog dela pronađu i kazne.

Niti je iko do sada za tako nešto krivično gonjen i osuđen. Niti će biti.

A zašto neće? Svakoj vlasti je za opstanak veoma koristan neki zamišljeni kolektivni (spoljašnji ili unutrašnji) neprijatelj. Nije to novo niti je to smislila naša vlast.

Osim što je u ranijim periodima istorije služio kao kohezioni faktor naroda, pokazao se i kao efektan propagandni mehanizam za lakše vladanje neprosvećenim masama.

Na područjima kakvo je Balkan, gde se prepliće mnogo nacija i vera, i gde se naša, nekada zajednička država raspala u krvavim bratoubilačkim ratovima, nacionalizam je ono na šta vladajuća elita računa.

Posebno jer su mnogi iz te naše elita, na vlasti još od onda, samo su se malo drugačije zvali.

Decenijama se pažljivo neguju podele, uvek su tu „mi“ i „oni“, uvek nam neka opasnost visi nad glavama, uvek neko mrzi Srbe.

Jer, kad god se desi neka afera koja prodrma temelj vlasti, kad god treba da se zataška sistemska korupcija i sprega sa kriminalom, da se ne vidi rasprodaja naših resursa, štetni projekti zarad ličnog ćara, uništavanje domaće ekonomije i poljoprivrede, da se zaboravi satiranje obrazovanja i zdravstva, bezakonje i ubijanje prava i pravde, da se skrene pažnja sa opšte besperspektivnosti i osiromašenje svake vrste „običnog“ čoveka, korisno je imati u blizini nekog Hrvata ili Albanca i one spremne da ga okrive za sve naše nedaće.

A da li se poziv na bojkot nečije radnje može lako pretvoriti u poziv na fizički obračun ili nešto još gore, to one na vlasti ne interesuje ili to možda čak i priželjkuju.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.