foto EPA/KOCA SULEJMANOVIĆPre tačno devet godina u padu vojnog helikoptera u Surčinu poginulo je šestoro ljudi i jedna beba od pet dana. Niko ne osporava ljudsku i humanu nameru ljudi iz vojske, ministarstava odbrane i zdravlja da se spase život bebe i da se iz Novog Pazara prebaci na lečenje u Beograd. Problem je odgovornost za ono što je usledilo potom.
Ministri su se očekivano izvukli, generali su dobili disciplinske kazne koje su ukinute, a pilot Omer Mehić je od istrage (dakle države za koju je radio i u čijoj je službi poginuo) dobio etiketu pijanice i čoveka koji je i sebe i svoje kolege, a i bebu, odveo u smrt.
U pokušaju da se ublaže negativne reakcije u javnosti zbog ove tragedije, tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić je Mehiću posthumno dodelio orden za hrabrost.
I tako je slučaj stavljen u arhivu.
Prijatelji, porodice i rodbina poginulih se svakog 13. marta okupljaju da bi im odali počast, a država nastavlja temeljno i sistematski da zatire svako sećanje na ovaj slučaj pokazujući da gaji odvratnost prema reči – odgovornost.
Ovaj put to se manifestuje na taj način da su ostaci helikoptera prodati vojnom otpadu u Temerinu, ali su, kako piše nedeljnik NIN, prijatelji članova posade otkupili njegove delove s idejom da se sačuvaju u muzeju ili na drugom primerenom mestu.
Da li je onda čudno to što ljudi više ne veruju državi i ljudima koji je vode?
Jer čitav sistem u Srbiji je tako ustrojen da niko nikad na visokom položaju ne može da bude na udaru zakona.
Jednostavno, vladajuća struktura oduvek tako kroji zakone, koje posle njihova poslanička većina u parlamentu usvaja da se ne bi utvrdilo da je neko ko obavlja državnu funkciju odgovoran za bilo šta ili da državna institucija ima neku odgovornost.
Kako to izgleda u praksi?
Pa kao u slučaju helikopter.
Svako može da vas maltretira do mile volje i fizički i administrativno i nikom ništa.
Policija, tužilaštva i sudovi samo postoje i ne služe ničemu, baš kao ni sve brojnije državne institucije i agencije.
Odnosno, služe samo za besomučno trošenje para građana.
Kad građanin pokuša da ostvari neko svoje pravo, ma koliko malo, sudara se sa čitavim nizom administrativnih prepreka osmišljenih upravo da ga odvrate da to pravo traži.
Šta nam država, vlast, ljudi koji su na čelnim funkcijama u institucijama, poručuju ovakvim stavom?
Jednostavno, sami ste krivi što ste se rodili u Srbiji.
Mi ni za šta ne odgovaramo, čak ni zakonima koje smo sami doneli.
Vaši životi nam ionako ništa ne znače.
A i ne vrede, sem nešto malo pred izbore.
Posle je sve i onako – puj, pike, ne važi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
