Pocepati opoziciju nije neki podvig 1Foto: Radenko Topalović

„Molim vas da intervju radimo posle praznika, društvena situacija trenutno je takva da mi treba vremena da smislim šta mislim“, rekoh iskreno jednoj redakciji. I pomislih: o bemti opoziciju, doveli su me dotle da izgovaram totalno brnabićaste rečenice.

Dok komentarišemo aktuelnosti – to jest, dok pri ovim okolnostima pokušavamo takav razgovor – jedna drugarica mi kaže: „Ako si zbunjen ti, koji još nalaziš živaca da sve pratiš, zamisli koliko su zbunjeni tek oni koji prate manje.“

Pocepati opoziciju nije neki podvig: veće su šanse da cepamo belu košulju nekom šezdesetogodišnjem neženji no da se opozicioni savezi ne pocepaju.

Ali ovako pocepati opozicione glasače, e to je već nešto. Strasti ključaju i kipe: šta god ovih dana da misliš, neko će te sočno najesti serivom i optužiti da radiš za Vučića.

Siguran sam da Njemu, u teškim danima koje je sto godina proricao i najzad dočekao, jedino ova topla misao greje dušu pred spavanje.

A eto, veli, spoljna politika mi puca po šavovima uz dodatna veleblamiranja pred celim svetom, ali bar milina gledati ove kako se glože i poluđuju ono nešto ekipe što ja nisam uspeo da sludim.

Pod teškim danima, dakako, mislim na teške dane za njega samog – tu za nas kao zemlju (ili bar za one koji prate šta se zaista dešava, šta se potpisalo a šta obećalo s raznih hoklica) suštinski nema nikakve nove informacije, samo jedno kolosalno „kako seješ, tako žanješ“.

Ali pošto je širim domaćim masama naveliko šmirao o tome, ovo mu je najgori maj ikada: rezolucija o Srebrenici, prijem Kosova u SE, godišnjica tragedija – sve istog meseca, a izbori odmah na početku sledećeg.

Da nema višegodišnje celodnevne lobotomije, taj posle takvog meseca ne bi ubedio apsolutno nikoga da mu politički dobro ide i da zna šta radi.

Radikalstvo se više ne da ušminkati: što rekla Jelisaveta iz Njuza, „njegov stepen ‘borbenosti slobodarskog naroda’ u stvari je stepen nevaspitanja koje ide da pokazuje tamo gde to ne prolazi“; na svu muku još je Slovence nazvao „odvratnima“, pa sad objašnjava kako to nije rekao celom narodu nego pojedincima – sve to dok dokazuje kako se rezolucija ne odnosi na osuđene pojedince no na celi narod.

Toliko napora da se od sopstvene zemlje napravi prćija gde je kul biti džiber – samo da bi se ispostavila neverovatnost da je svugde drugde pompezno zakrvavljeni pogled Bilje Pilje ništa drugo do bespomoćni džiberaj jednog drskog umišljaja. ALI: pogled na rodnu grudu nudi utehu.

Onamo je trgovina muda-bubrezi i dalje moguća, ura & juhu.

Onima koji su protiv tog ludila desilo se najgore: sad imaju dve opcije i obogaljeni su mogućnostima.

Opozicione glasače, po prirodi sklone razmišljanju svojom glavom, moguće je sludeti jedino ako im daš gomilu međusobno suprotnih argumenata – od kojih su svi tačni.

Evo, poređajmo. Ne treba izlaziti na izbore ako ništa od krucijalnih uslova nije ispunjeno – tačno. Ne treba se predati bez borbe – tačno.

Da, ali pristanak na neuslove nije baš nešto što daje rezultate – tačno. Da, ali bojkot nije baš nešto što daje rezultate – tačno.

Da, ali nije li prelepo dati glas opoziciji bez Đilasa – o, *ebeno da.

Nije li super da se Savo Manojlović uključi – da, to mnogi godinama priželjkuju kao zdravu stvar.

Da, ali što se uključuje sad, a nije u decembru – isto dobar argument.

Srbija nije samo Beograd, po unutrašnjosti mnogo gradova godinama čeka da glasa protiv, kakav bre bojkot – tačno.

Da, ali to ne znači da su šanse tamo velike – tačno. Izaći na izbore znači pristati na sadašnju situaciju – tačno.

Ne izaći na izbore znači pristati na sadašnju situaciju – tačno; ta teorija da svet ne bi znao kako da pravda ovaj režim ako opozicija ne izađe na izbore takođe je tačna, ne bi znali šta da kažu – ali se previđa opcija da će zato odabrati da ne kažu praktično ništa, ono kao neka mini-packa kalibra „nije to baš legitimno, ne gledamo mi blagonaklono na to, ali jbg“.

Jesu li ovo Hilovi izbori – jesu.

Tera li nas to u još veći bes, koji možda može da prevagne – tera. I sad, šta ćemo?

Možda se treba resetovati na početnu poziciju: mi smo građani, glasači.

Porota. Žiri.

Ne moramo da znamo rešenje, neko treba da nam ga ponudi. Neko treba da nas ubedi da treba glasati.

Neko treba da nas ubedi da treba bojkotovati.

Pa, izvolite.

Ubedite nas, iz početka i od nule.

Slušamo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari