Foto: Radenko TopalovićOvo se zgodilo onomad kad smo, silom vremenskih božanstava, prokrijumčarili sebe u novi vek na kalendarskoj carini: devedesete, decenija u kojoj smo izgubili sve ratove i sebe, napokon su bile iza, ali poneki suvenir odavao je nostalgiju prema paklu na koji smo svikli; jedna od tih pojava bili su televizijski vračevi, kudikamo još prisutni po opskurnim studijima.
I lepo se sećam: početkom 21. veka, čikica na TV-u predstavlja paletu isceljujućih proizvoda, mahom svodnjivih na raznobojno kamenje kojem je udelio nešto svoje bioenergije, te ono sad ima moć da prokrči put kroz životne i zdravstvene malere svakome ko ga ima. Ko ga kupi, to jest.
Međutim, nije bilo kamena opšte prakse, nego je svaki prošao obred specijalizacije i postao nadležan za tačno određenu anatomsku tegobu ili biografsku nevolju; ako bi neko poželeo da se kroz dolinu suza provuče baš glatko, morao bi da (s)kupi sve kô Pokemone i kod kuće da napravi oltar-kamenarijum.
No, sasvim u dnu tog menija Kremenkove apoteke stajao je najmoćniji lek: isceljujuća fotografija.
Kunem se, tako se zvalo – i naravno, beše to fotka samog novošamana.
Kupiš njegovu sliku, metneš je na zid mesto sveca zaštitnika, zuriš u nju što duže, što nadežnije i što više teleće – i to te isceli.
Ovakav ol-inkluziv tretman bio je najskuplji, ali opet jeftiniji nego da kupiš celi onaj isceljujući sažetak rudarskog fakulteta koji ti se nudi.
Gotovo četvrt veka kasnije: prošle nedelje, baš dok kucam kolumnu, na TV-u se ukazuje Predsednik i saopštava nemile vesti o nestaloj devojčici Danki; novinari Radara, koji su sabrali dovoljno živaca da ga gledaju duže, vele da je posle 17 minuta upitao one oko sebe „da li je obaveštena njena porodica“.
U tom trenutku, aparat za merenje odvratluka, ako postoji, eksplodira i kazaljke mu odlete u oblake.
Neko piše komentar: trebalo bi mu dati da vodi vesti, da nam saopštava čak i vremensku prognozu.
Zamišljam: „Dobro jutro, ovo iznad nas je nebo – zahvaljujući meni.“
Koji dan kasnije, lik se pojavljuje na TV Informer u najavljenom tročasovnom spektaklu gde baljezga o svemu od ove istrage do Trećeg svetskog rata, držeći sve teme u gravitaciji svoje beskrajne mudrosti. Tri. Cela. Sata.
Zatečeni najnovijom tragedijom, tih smo dana čuli utehu: imaćemo teleći, ja teleći, leteći taksi za koju godinu.
Zalud su svi odmah istakli da živimo u zemlji gde s autobusa otpada točak i ubija ženu na ulici, zalud isticanje činjenice da se svako malo neki autobus javnog prevoza zapali, zalud priča o onom što je pukô napola – velemajstor spina na to bi mrtav ladan rekao: „Pa eto vidite, zemni prevoz ne valja, to vam i pričam, mora poletimo.“
Gledaš taj nezadrživi izbljuv besramlja i shvataš: nemoguće je oguglati, ovaj čovek naprosto uznemirava.
A onda se setiš: ovaj isti čovek nekome je upravo suprotno – isceljujuća fotografija.
Neverovatan broj ljudi smiri se kad ga gleda. Stekne utisak da je sve pod kontrolom upravo dok pilji u osobu potpuno nekontrolisanu ni pisanim zakonima ni moralnim notornostima.
Umesto da svaki put kad ovaj zapeni prepozna progres besnila, neverovatan broj ljudi poželi mu da doživotno svojom mirotočivom melem-žvalom maže sve naše rane i ožiljke, da nas zauvek leči od nas samih baš on, koji od sebe poboljeva najmračnije.
Neki taksiji nikad ne polete, kaže stara poslovica, ali to je za malodušne, ne za nebeski narod.
Mi letimo u nebo, mi znamo svoj put, što bi rekao znameniti JUL-ovski pesmonoša.
I još kaže, u istoj numeri: „Dugo smo bili vezani za dno, izgubili smo sve još mnogo pre.“
Bezbedno je jer koliko god poleteli, one kazaljke odvratluka odletele su još više.
Trebalo je izmisliti takvu jednu pilulu, dozvoliti sebi da se u nju pretvoriš: lek koji žrtvama diže i spušta pritisak, jedno pa drugo, u kasnijoj fazi čak istovremeno. Saopštavač crnog beznađa koji ujedno oličava nadu. Najteži dani i Zlatno doba odjednom.
Ništa ne valja ali sve je u redu. Pukli smo ali super smo. „Boljeg nemamo, goreg nećemo naći.“
Umesto da gurate uzbrdo sva svoja kamenja, Sizifi, samo gledajte u isceljujuću fotografiju.
Fotografija se ionako pobrinula da vam stalno bude pred očima.
Mi letimo u nebo, a „tko leti, vrijedi“, što bi rekla jedna od Grunfovih majica u kultnom „Alanu Fordu“, jevanđelju naše stvarnosti.
Ta nam je stvarnost, vele ljudi, uzela najbolje godine. Optimistična misao.
Ja se, bogme, sve češće bojim da će nam uzeti i najgore godine.
Da će, kad nebeski taksi dođe jednog dana po mene, na svim naslovnim stranama i ekranima i dalje biti isceljujući lik-lek, ali da bar tada neće izazvati lelek. Da će me napokon biti baš briga.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
