Velemajstorske veleizdaje

U vazduhu je visilo nešto oporo, ali matori su bili uvežbani: svaka kuća prošla je kroz devedesete bivajući mali krizni štab; svećama su nas preveli preko restrikcija struje, uspevali su s tužnim smeškom da nas ubede kako je Step-prašak iz Bugarske zapravo evolucija industrije sokova, zataškavali su ili bar dozirali objašnjenja o očevima i rođacima koji su otišli na ovo ili ono ratište, celi grad bio je makromenjačnica istačkana mikromenjačima i šapatom „marke, marke“, keve su sušile povrće i pravile fuš-vegetu, a fuš-starke zvale su se šangajke, bele sa zelenim đonom.

Deca su ipak bila deca, izmišljali smo igre i bili vedri kako smo znali i umeli; bila su to detinjstva na koktelu od sva sastojka: mašte i nemaštine.

Sve oko nas bili su ne-uslovi, ali mi za normalne uslove nismo ni znali, nismo ih zapamtili.

Uzgredna crtica: kad neko danas kaže „kako ću ja detetu da objasnim što se teta i teta ili čika i čika ljube“, predstavljajući to kao vrhunski pedagoški armagedon, setim se kakvi su heroji objašnjavanja naši roditelji bili: oni su nama morali da objasne bedu, ratove, raspad svega u šta su verovali, raspad sebe samih, te da usred svega toga ostanu majke i očevi.

Kad samo pomislim kako je to tek izgledalo u susednim zemljama, gde je rat bio bukvalno pred kućom, i u kući, u stomaku mi se naklupča bodljikava žica.

Na dan kad je NATO započeo ono što će narednih meseci odneti mnoge nedužne živote, moj drug iz klupe mi reče: „Ma nema ništa od toga, neće to Rus da dozvoli.“

I stvarno, mislim se, nema šanse, imamo si velikog batu da nas zaštiti. Iz škole sam otišao kući uveren u to.

Te večeri, pale su prve bombe.

Pre njih, čule su se one beskrajno glasne sirene, koje razbuđuju iz svake zablude. Usledila je hronika užasa. Varvarin. RTS. Generalštab. Žrtve. Žrtvovane mimo svoje volje. Ljudi. Deca.

Četvrt veka kasnije – a posle dovođenja Šredera u goste na godišnjicu, nakon savetovanja s Blerom, nakon tapšanja po ramenu od strane Klintona – režim sastavljen od najgrlatijih rodoljuba daje ruševinu generalštaba Trampovom zetu da sagradi hotel.

Ali uz obavezu da u šljašt i bleštavilo uglavi i muzej našeg udesa, tu negde pored fensi pisoara.

Da, odnosi među država i narodima s vremenom se popeglaju, nije lako, ali nije sporno.

Međutim, ovakvo poniženje… najblaže rečeno ne spada u to. Pun krug: sada mi treba da objasnimo svojim roditeljima kako je ovo moguće i šta su dočekali.

Vreme je da napokon razdvojimo: domaći izdajnici i strani plaćenici nisu isto.

To je, dragi, moji, prapočelo velepodvale u kojoj živimo decenijama. Ovde postoje razne organizacije koje se finansiraju iz inostranih fondova namenjenih pomoći u razvoju; da li svet tako pere obraz – da, pokušava; da li istu tu pomoć naveliko sisaju i vlast i država – o je*eno da, ali to se u tom slučaju ne zove strano plaćeništvo nego partnerstvo. I patriotizam.

U redu, nevladin sektor dakle defakto prima strane donacije, te strogo tehnički gledano biva strani plaćenik.

Nek bude.

Ali domaći izdajnik je nešto drugo. To je onaj ko velepljačka sopstvenu otadžbinu zarad ličnog bogaćenja, ko sisa sve domaće fondove, ko trguje zemljom, vodom, vazduhom, gazi nam dostojanstvo svakim svojim korakom, tera sopstveni narod da proda kičme i obraze za dve crvene – i za sve to vreme priča o rodoljublju i uverava nas da neko drugi ne voli Srbiju. Da je neko drugi podriva.

Da neko drugi ljubi NATO u dupe. Da neko drugi piša po žrtvama.

Da je neko drugi izgubio ono nešto Kosova što se kako-tako možda moglo zadržati.

Da neko drugi vređa svoj narod time što ga očajnički pita da li je toliko slep. Da je ovo ludilo stabilokratija.

Pa evo, dragi roditelji, probajmo da objasnimo kako to može.

To može jer je ovo štabilokratija. Zamislite, recimo, 50 lopova. Neko pokaže prstom u njih, kaže ljudi, ovi kradu.

Narod ga pogleda, kaže je li, jesi ti to rekao da su svi Srbi lopovi, da smo lopovski narod? Ne, kaže ovaj, nisam to rekao, pa i ja sam Srbin, rekao sam da ovih 50 lopova krade, a s njima su i ubice.

Ne, ne, ti mrziš svoj narod, mater ti tvoju – kaže 50 lopova – čuješ li, narode, udri ga, kaže da smo ubilački narod! Šta je, majmune, šta bilo bre, šta bilo? Utuku ga i ućutkaju.

E tako, kaže narod, sad kad nema ko da priča o lopovima i ubicama, rešili smo problem lopova i ubica.

Živela Srbija!

A i kako je samo lep onaj muzej pored pisoara. Molim? Nije? Šta bilo, bre? Šta bilo, anti-Srbine?!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.