Foto: Radenko TopalovićDodela Oskara došla je i prošla, nama berićetnija no ikada pre: van zvanične konkurencije, dobili smo jednog za sve kategorije. Da li nam se siledžijski samododelio ili smo ga vaistinu zaslužili – to mučno pitanje stoji nam u grlu, teško je progutati bilo koju od dve tako sveporažavajuće mogućnosti.
U Somboru sam bio gost organizaciji „LINK“: razgovor s mladima o društvenom aktivizmu.
U bezbednoj atmosferi, trebalo je bez uvijanja – i, po mogućstvu, s nešto vedrine – objasniti tom krasnom svetu u koliko su se nebezbednu stvar zapravo upustili.
Sažeti kako smo se svi skupa obreli u Oskarovom filmu, hororu koji kamuflira svoju žanrovsku pripadnost ubacujući elemente vesterna, sitkoma, krimića, teške mentalne pornjave – i veoma duge, anestetske blokove reklama o Zlatnom Dobu.
U jednom trenutku, rekao sam im da će biti dana kad sve to neće moći da podnesu, i tada treba privremeno stati.
Predahnuti, pa se vratiti u borbu da se ovde išta izdobri.
Takva faza obavezno dođe svakom Sizifu-entuzijasti koji odbije da u narečenom blokbasteru bude statista-talac.
Pomislio sam da je važno ohrabriti ih da prebrode period kad se osete kao „defetisti“: ona čuvena optužba da neko širi defetizam sadrži istinu da nije ni dobro ni korisno biti kliconoša tog sentimenta, zaražavati njime druge – ali ne pričam o tome; pričam o dozvoli da samome sebi ne poričeš kad te ovdašnji besmisao poklopi.
Poričeš li to dovoljno dugo, pući ćeš. Prizvao sam: sedam dana kasnije, pozvan sam na tribinu o onome što se odonud okeana zove „burn out“, iliti pregorevanje.
Prva pomisao mi je bila: može li se taj sindrom desiti celom jednom društvu? Šta ako sve što vidimo nije dogorevanje situacije, nego pregorevanje nas?
Oskar.
Kako prigodno, kako cinično smišljeno šifrovano ime.
Oskar opšteg tipa.
Za glumu.
Za glavnu ulogu.
Za sve sporedne.
Za scenario cele stvarnosti.
Za režiju.
Za preskupu kostimografiju, navodno iz fundusa. Za specijalne efekte, kojima svako malo izgori neki objekat na čijem će se mestu graditi nešto buržujsko.
Oskar za saundtrek: klincima podvaljene autotjunovane romantizacije materijalizma i koketerije s mafijanjem, tu i tamo začinjene odama razje*anom gnezdu orlovom koje će nam – evo dogodine – vratiti pilićari što nas vode.
Oskar za koreografiju u kojoj nekakva policija u civilu stražari pored murala Mladiću i hitro iskoči da uhapsi Aidu Ćorović kad u lice naše žalosne jave zafrljači jaja.
I oskar za fotografiju, onu na kojoj je oskrnavljeni mural lica koje nikad nije postalo naše: Đinđićevog.
Preko lika ubijenog vizionara osvanule su fleke crvene farbe, baš crvene, zlokobno simbolički, da se nekajanje potvrdi, da se kaže: da, saglasni smo s presudom.
Ni na jednoj fasadi prestonice ne piše „Đinđić heroj“.
Znamo šta piše na svakoj, kud god pokušaš da skreneš pogled. Odabrali smo.
Kad se sabere sve što nas je oduzelo, nije lako iznaći neko nadežno „ali“.
Oskar nam je i to obesmislio: na svako naše „ali“ dolazi njegovo nadaleko poznato lupanje banane.
Neko njegovo ALI, veće, brže jače bolje.
ALI-baba i četrdeset kumova-razbojnika koji pišaju kokain po sirotinji, i još sedamsto hiljada služinčadi, eto šta se nadvilo nad nama.
ALI-baba koji sve vidi i sve zna. „Svezname, zatvori se“, vape oni koji se opiru komatoznom stanju; međutim, zašto bi se zatvorio?
Ova noćna mora je sve o čemu je ikad sanjao u svojim najlepšim snovima. Kad uopšte probaš da pojmiš celokupnost našeg udesa, svaka misao ti zatrokira kao Ani Brnabić.
I onda, kako uzgajati nadu pod staklenikom koji je opkoljen macolama? Da, kažem klincima, u redu je privremeno pregoreti, ali treba se vratiti. Pilićari ne uzgajaju fenikse, nije im u opisu zanimanja. To ćemo morati sami.
Vidite, kažem im, sama činjenica što ste ovde govori da ste optimisti.
Razmislite: zašto bi iko ostao u Srbiji ako se, uprkos naletima defetizma, ne nada kako je promena, makar kakva, makar kolika, ipak moguća?
Bioskop je pod okupacijom. Oskar ga je oteo, u svim terminima pušta svoje remek-delo. Kad gledaš u platno, platno je sve što vidiš. Pogledajte u gledalište. Nije tačno da svi grickaju kokice.
Naprotiv. Sve je više onih s jajima, u svakom smislu.
Vidi to i Oskar, odande s platna. Projekcija nervozno podrhtava. Nijedan filmski maraton ipak nije trajao večno.
Kad osetiš pregorevanje, stani časkom. Udahni. Pričekaj da prođe. A onda to što te peče preusmeri.
Pridodaj opštem fitilju.
Kad već ima pregoravanja, nek bude i dogorevanja.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
