Skupilo se nas četvoro odlučnih da za dva do tri sata stignemo do Vrnjačke Banje.
Odavno nismo vozili, putevi su se izgradili, neki produžili, neki proširili, a mi nismo veliki poznavaoci te autoputne geografije.
Vozili su nas drugi, drugi su vodili računa o isključivanjima, tablama sa natpisima, strelicama, restoranima krajputašima i slično.
Sad smo bili naoružani ceduljicama sa instrukcijama – sitno i na brzinu napisanim imenima mesta i gradova koji bi trebalo da prate našu liniju puta. Bili smo samouvereni: tu je drum, tu je ceduljica, tu smo mi, rezervoar je pun, šta može da krene po zlu.
Ja sam bila zadužena da pratim kilometražu: Beograd – Pojate 169 kilometara, preko Kruševca do cilja još 66, ili Batočina pa Kragujevac i Kraljevo… oko 210 kilometara.
Nije me, u suštini, niko zadužio, sama sam u tome našla zabavu.
Kliktala sam i obaveštavala prisutne.
Oduzimala sam pređen put i računala koliko još.
U minutima, jer su mi kilometri bili samo pomoć u dolasku do glavnog rezultata: koliko još vremena do trenutka kad ću da udahnem čist vazduh podno Goča.
I ispravim noge.
Oko trećeg sata puta atmosfera je počela da se menja.
Nigde isključenja za Kragujevac.
Manje-više, nigde nikakvih isključenja koja smo očekivali.
Šišali smo samo pravo i na naplatnoj rampi pitali gospođu za koju smo bili uvereni da može da nam pomogne šta nam je činiti.
Kaže gospođa, obrnite kod kružnog toka, pa uzmite ovde karticu, pa se vratite i za tri do četiri kilometra imate isključenje.
Tu siđite sa E-75 i onda samo vozite. Bez brige i srećan put.
Uradili smo to jednom, pa drugi put, pa treći put.
Vrteli smo se u krug od naplatne rampe do naplatne rampe.
Zapalili smo kružni tok.
I njemu se zavrtelo u glavi.
Jasno je da u kolima više nije bilo veselo, a ja sam ostavila računaljku jer smo prešli već dovoljno kilometara da smo mogli da stignemo do Soluna.
Razume se, raspoloženje je pratilo situaciju.
Prvo su nam bili krivi oni koji su projektovali auto-put bez odmorišta na kom bismo mogli lepo da dobijemo precizniji savet od ljudskog bića koje vidimo celo, a ne samo levi obraz i ruku do lakta, dok nam trube iz kolone jer ćaskamo umesto da platimo i palimo.
Onda su nam bili krivi oni koji obeležavaju puteve, onda država, političari, privrednici, onda radnici na naplatnim rampama koji ne dozvoljavaju da se koristi toalet, onda oni kojima na pamet nije palo da uopšte naprave toalet pored auto-puta.
Onda smo postali krivi jedni drugima.
Onda smo ipak ugledali jedan rukavac i tu „službeno lice“.
Onda se pedeset posto nas/njih izvuklo iz kola i popričalo sa čovekom.
Kad smo ponovo svi bili skupa, nismo bili ni za dlaku pametniji.
Prešli smo sve Morave po šest puta, i mogu da kažem da je Velika Morava bila plava i široka.
Jako lepa reka.
Nekako smo stigli.
Valjda je osoblje na naplatnoj rampi shvatilo da nam treba poseban tretman pa su nas vrlo precizno uputili do Trstenika.
Posle nije bilo teško.
Povratak je bio jednostavan, sve je bilo poznato.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
