Jupi, maraton!

Odlazeća beogradska vlast pokazala se sposobnom da izazove maraton čak i kad su svi na njega zaboravili. Zgodno, maraton je zakazan za Cveti, baš kada je počeo školski raspust, praćen masovnim bekstvom Beograđana, koji su, strateškim korišćenjem preostalog godišnjeg odmora, spojili početak raspusta sa Prvim majem i Uskrsom.

U Beogradu, dakle, nije bilo nikog, to jest, i dalje nema nikog, osim nas i maratonaca, a sad više čak ni njih, jer oni su svoje istrčali. Maraton je izbio u osam sati izjutra, što će reći, bio je gotov pre nego što su se Beograđani probudili.

Krivac za to je gospodin Kipleting Čumba (38) iz Kenije, koji je ošurio stazu za dva sata, jedanaest minuta i 47 sekundi.

Staza je malecim delom prolazila kroz centar grada, a onda su maratonci jezdili Novim Beogradom. Zabranjeni grad, beogradski Mordor, odnosno Beograd na vodi, bio je na ovaj način pošteđen dugotrajnih zastoja u saobraćaju, jer pravilo broj jedan u Beogradu je: „Ne želimo da nerviramo stanovnike Mordora više nego kvalitet gradnje zgrada u kojima žive“.

Dobri maratonci, nisu oni krivi što smo mi ovakvi, pa im je za utehu Bog poslao vazduh na granici između podnošljivog i bednog, što će reći neviđeno čist za grad domaćin. A kad se samo setim nekadašnjih maratona, kada je ovaj događaj predstavljao centralnu sportsku manifestaciju u nekada lepom Beogradu i nekada normalnoj, a nekada nenormalnoj, Srbiji.

Tada maraton nije bio trn u peti organizatora („Joj ne, opet je vreme za maraton“), kao što je sada, već su ulice za vozila zatvarane prethodne noći, otvarane iduće večeri, gradski saobraćaj nije vozio celog dana, a građani su bili prinuđeni da sede kod kuće i na televiziji gledaju kako maratonci zdravo žive, te slušaju nadletanje helikoptera, koji su maraton snimali iz vazduha.

Aha, evo ga helikopter, a tek što napisah prethodnu rečenicu. Izvinjavam mu se. Zašto je maraton uopšte prošao poluzapaženo, osim zbog tankih živaca žitelja Zabranjenog grada?

Zašto je jedna ovako lepa manifestacija, promocija zdravog duha u zdravom telu, prošla maltene gerilski, kao da su je trčali Prle i Tihi?

Pa, zato što se sreća, zdrav duh i zdravo telo, a naročito zdrav razum, ne uklapaju u nametnuti narativ žrtve, izazvan višednevnim boravkom u NJujorku gospodara nagomilanih negativnih emocija, frustracija i poniženja.

Moramo svi biti sjebani, nadrkani i tužni, u danima kada on pati, pošto su njime brisali patos. Svi moramo da delimo njegovu sudbinu.

Stoga nemoj da se neko slučajno radovao maratonu, Prvom maju ili Uskrsu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.