Krajnji dometi ćutanja 1Foto: Radenko Topalović

Opšta je defetistička ocena da smo, generalno gledano, zapatili od okoštalog ćutanja. To je disciplina koje svoje uporište ima čak i u folkloru: padaju na keca na pamet čak dve poslovice koje vozdižu mišju rupu na nivo filozofskog utočišta.

„Ćutanje je zlato“, „pametniji popušta“. Muk svaćen kao mudračka pećina, a ne paraliza volje.

Onome ko svoj tron vidi isključivo u sedlu na našim grbačama ovo dođe odlično, a još je lakše otkad je interneta: pisah prošli put o tome kako sajber-galama ne razbija opštu tišinu no je u stvari (p)održava, to je njen stakleni blizanac koji tobož preti svojim staklenim pesnicama i staklenim zubalom.

I eto, posle svake naše luzerske strofe dođe onaj zakukavački refren „dokle ćemo da ćutimo“, gde optimisti čak stave i znak pitanja.

Avaj, nije to bez đavola: sledi poučna priča za svakoga ko računa da su ćutnje – a i to sedlanje što na njima parazitira – trajno stanje duha.

Pre koji dan, ishavariše mi struja u stanu.

Čisto da praznici ne prođu mirno i odmarajuće, je li. Ispostavi se da je epicentar problema grejač u bojleru. Geknuo je i nije vaskrsao za Uskrs, jer je najpametniji i odlučio je da popusti.

Tu onda uskače jedna previše revnosna sklopka, predstavnica NVO sektora: iako pojedinačni osigurači nisu pali – dakle, ćutali su na problem kô Zagorka Dolovac – ova dušebrižna sklopka koja se stara o svim potrošačima kupatila počela je, iako je sporan samo bojler, da kinji savest i veš-mašini i sijalici.

I eto ti Srbije u malom: svi osigurači na tabli tvrde da je Zlatno Doba, što mu tako i dođe ako je ćutanje zlato, samo ta sklopka protestuje čak i protiv sijalice, u stilu „kako te nije sramota da sijaš dok tvoj komšija bojler grca u bolu i bedi“; SNSijalica pak u fazonu „bre, meni dobro, šta mi stalo do njega što se nije snašô“.

Ja krenuo u posmatračku misiju, zabeležio sve nepravilnosti i ostao nemoćan – pa sam izdajnički i antistrujno zvao pomoć sa strane, šta će drugo jedan opozicioni pripizdek.

Samo što majstor Zvone nije ODIHR da tek prducne preporuke i toliko, nego zapravo ima izvršnu moć da popravi.

A gratis dobiješ i narečenu poučnu priču uz rakiju.

Zaćaskamo ti mi o svemu i svačemu, i kaže majstor: „Pa nisam ja neki buntovnik, poštujem autoritet kakav god bio, al’ ima to svoje granice.

Evo ti primer.

Kad sam bio u vojsci, video ja kako stvari stoje, primetio svašta, nije mi se to ič svidelo, ali kažem, nisam bundžija… i nekako, ne znam što mi to pade na pamet – odlučim da protestujem ćutanjem.

Prestanem da pričam, razumeš, skroz.“ Tu ja shvatim šta moja zemlja u stvari radi godinama: nije to tajac, to je nadrk-muk, tišina iz revolta.

Pa je li metoda upalila, pitam.

Veli Zvone: „Vidi, nije da nije, mada… ovako je bilo: kad su ozbiljno primetili da uopšte ne govorim, poslali me kod nekog psihologa, psihijatra, šta li je. Pita me on ovo, pita me ono, ja ništa. Ni da beknem. Isto samo ćutim i gledam ga belo. Kaže on, u redu, vidim kud teraš. Oslobodićemo te vojske sad. Ja to mogu. Potpišem ti papir i gotovo. „Aha, mislim se, vi’š ti taktike, tako i narod zna šta radi. No, onda sledi nezgodnjikav obrt:

„Al’ zvaćemo te opet. Zvaćemo te stoput. Šta te čeka, čeka te, a ti slobodno proveri ko je uporniji, mi ili ti. Auh, mislim se, izgleda da smo ipak u nevolji: kad ćutiš na sranja, ona ne nestanu. Čovek se vaistinu uči dok je živ. Pa šta si onda preduzeo, pitam.

„Pa vidim vrag odneo šalu, izađem od njega, mislim se šta ću, tako nešto kažem i naglas… tu bio neki paprikar što me najviše nervirao, kaže opaaa, maca ti ipak nije pojela jezik, a?“ „I? Šta si mu rekao?“

„Baš ništa. Samo sam prišao i odalamio ga iz sve snage i patosirao. Tako je počelo. Posle sam u razne neprilike upao zbog toga i još koječega, al’ više nisam ćutao nikome ništa.“

U skladu s kanonom sinhroniciteta, dok razmišljam o ovoj priči pojavi se video-vest: privremeni organ Šapić izbija jednom građaninu telefon iz ruke, pre toga furajući onaj svoj klasični pasivno-agresivni ton, samo sad začinjen tu i tamo konkretnim pretnjama, jer sve što je napredno mora napredovati.

Gugnula i Gagnula, kako prigodno. To tamo na nasipu nisu građani koji ćute, a negradonačelnik sve nervozniji i silniji, računa na još jednu narodnu umotvorinu što obezvređuje nećutanje: pas koji laje ne ujeda.

I ko zna, možda i jes tako. Nego, pravo je pitanje šta će biti sa svima koji ne laju, a bivaju tretirani kao pseta.

Šta dođe kad njima dosadi ćutnja.

To je ono o čemu ovaj režim, čije je pameti dr Gangula savršeni eksponent, ne razmišlja.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari