Rekapitulacija naše kapitulacije 1Foto: Radenko Topalović

Nikada u životu nije mi bilo tako teško i mučno da napišem tekst kao pre godinu dana. Bili su to dani kada smo kao društvo, kao zajednica bića koja se načelno još deklarišu kao ljudska, kapitulirali.

Bilo je to pisanje usled i usred zaglušenosti bukom; trebalo je da se svako od nas kroz nju probije do onoga što zapravo oseća, do čovekolikosti kao kompasa koji je, kod svakoga ko ga ima, nepokvariv čak i kad je zatrpan, kad mu se na kazaljku navali tuč čistog užasa.

Sada, dvanaest meseci kasnije, može se zumirati. Sumirati.

Napraviti rekapitulaciju naše kapitulacije.

Jer 3. i 4. maj jesu dani kada smo, nakon duge i teške bolesti, kao zemlja umrli.

Opšte je mesto da kod nas nema dijaloga, da je on zamenjen muklom tišinom: ljudi ćute, ma šta se desilo.

Međutim, to nije tačno. Dijalog je zamenjen galamom. Galama je regulator ekspres-lonca.

Galama čini da se ljudi osete živima: pa nisam ja baš tako bespomoćan, evo vičem, derem se. Ventiliram.

A ringla radi svoje, ne baš naročito ometena vikom. Da bi se iz lonca ikako izašlo, potrebno je suočavanje, disciplina iz naših krajeva odavno ne samo prognana, nego prezrena.

Suočavanje, tako jedna NVO reč. Zlonamerna.

„Dokle više mi da se suočavamo“, urlamo iz lonca silno ponositi i uvređeni kao da smo se ikad s bilo čim istinski suočili, pa nas izmorilo.

Ko to još mrcvari suočavanjem nas ovako silno suočene, tako samosvesne da su nam 2024. radikali na vlasti, ko to sme da pita da li smo, kojim slučajem, nenormalni?

I zašto, evo opet, „mešanje politike“ čak i u ovakve teme?

To danas može da pita samo onaj ko se ne seća prošle godine.

Ko ne pamti kako nam se onaj nasmejani troglav rugao kad smo izašli na ulicu da zavapimo, tužni, besni, očajni. Suočavanje bi moglo početi odatle: lica sistema, lica u koja narod gleda u najtežim trenucima – smejala su nam se; godinu dana kasnije, i dalje su tu, i sasvim sigurno nam se i dalje smeju.

Ali ma kako to bilo nastrano prema svima nama ostalima, neuporedivo je čudovišnije kako se taj nezakazavši sistem poneo prema roditeljima ubijene dece u Ribnikaru, te porodicama iz Dubone i Malog Orašja.

Naše suštinsko nesuočavanje oličeno je u činjenici da su ti ljudi i dalje na funkcijama, a mi u svojim kožama.

Ovaj narod podneo je, u momentu kada je zaista moralo sve da stane, da ga se povrh svega još i uvredi sloganom koji kaže upravo suprotno: „Srbija ne sme da stane“, to je jedna buldožerska, uništiteljska pretnja koja bukvalno gazi preko mrtvih, pozivajući žive da kupe kartu prodajući obraz.

Šta su tabloidi učinili, kako su raspirivali najniže strasti i sobalili najveću tragediju u svoje grotlo banalnosti, šta su tada navežbali a sad već uvežbano primenili na priču o maloj Danki… ima li u loncu još nedokuvanosti koja zaista može da suoči svoj razum s tim?

No, to ionako služi da odvuče pažnju od suočavanja. Stefan i Jovana iz CINS-a podrobno su istražili slučaj, snimili svedočanstva, pokušali da nas suoče; Slobodan Negić, jedan od roditelja, napisao je gorak tekst u pokušaju da nas suoči; nekoliko majki pre koji dan takođe su dostojanstveno pokušale da nas suoče s nesuočavanjem, pitajući javno suštinsku stvar: koliko je žrtava dovoljno da se trgnemo?

Je li ovo mali broj? Je li previše tražiti od nas, od svih ali baš svih nas, da stisnemo srca i utrobe te da saslušamo šta ovi ljudi imaju da nam kažu? Što jeste izuzetno bolno, van svake sumnje – ali kako, kako ćemo dalje ako se na to ne nateramo?

Prošlo je godinu dana, a zemlja koja je poterala decu nazad u onu školu i dalje postoji. Galami i kuva se. Mrda. Misli da mrda.

Ide Uskrs. Za naše vaskrsnuće, naše ustajanje – da ne kažem: ustanak – potrebna je u mišićima snaga za koju ne znam imamo li je.

Oni prazni rafovi devedesetih, zjapeće odsustvo osnovnih namirnica za život, bili su obukvaljeni užas, vidljiv i opipljiv; danas je otužna nestašica druge neke rafove zahvatila: ima stida, ali nedovoljno, ima besa, ali nedovoljno, ljutnje, očaja, volje ima u pregradi sa začinima, prstohvat se svako malo doda u kazan – ali kazan nema dno, naša kazna za mlitavost nema kraja, te arome preslabe su da promene ukus stvarnosti; kad nas pogledaš, ko bi rekao da na razglednici iz današnje Srbije, svakako tužnoj, čak ni tuge nema dovoljno.

U nama nema dovoljno nas, i zato smo tu gde jesmo.

Volim da mislim da to neće ostati tako. Volim – i moram – da mislim kako ljudskost i dalje stanuje ovde, mada je odavno podstanar.

Ali po ovim danima, mislim isto što i prošle godine: da bi ustala, Srbija mora da stane.

Bar načas. Da ućuti i da se isplače, bez rezerve, bez kusura.

Pred ogledalom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari