Vučić i zabranjene kečige

„Mnogo godina nisam bio na Savi. Došao na čuveno srpsko more, ovde sam iz Ostružnice, bio sa Sinišom, obišao Expo, nešto kao radili, i svratili ovde do Vučkovog prijatelja, kuma, oni organizovali ovde ribu. Naravno, radio Lola se čuje u pozadini, a ovo je kečiga, i sad, bog zna šta da odlučim“, naglasio je Vučić, obećavši da će sledeći put kada dođe na splav preplivati Savu kao nekad. „Za sada, ostaje muka – kečiga ili riblji paprikaš“, napisao je Vučić.

Ovo objavljivanje privuklo je veliki broj negativnih komentara pratilaca. Korisnici su u komentarima oštro reagovali na spominjanje kečige, podsećajući da je reč o strogo zaštićenoj vrsti čiji je ulov zakonom zabranjen, i javno pitali kako je moguće da se takva riba nalazi u ponudi na splavu.

Izmenom „Naredbe o merama za očuvanje i zaštitu ribljeg fonda u Srbiji je od 1. januara 2019. godine uvedena potpuna i trajna zabrana ribolova kečige. Ministarstvo zaštite životne sredine RS usvojilo je ovu zabranu na predlog Svetske organizacije za prirodu WWF-a (World Wide Fund for Nature) vodeće u zaštiti prirode, koja na ovom polju deluje više od pola veka.

WWF je u junu 2018. godine objavio studiju koja je pokazala da se u Srbiji kečiga intenzivno lovi u periodu lovostaja, kada je to zabranjeno zbog mresta, kao i da se širom Republike neometano prodaje na pijacama i u restoranima ispod zakonski propisane mere. Kampanja WWF Adria za zabranu ribolova kečige u Srbiji proglašena je od Svetske organizacije za prirodu za jednu od tri najboljih neprofitnih u 2018. godini.

Za razliku od ranijih propisa koji su branili ulov jedinki kraćih od 40 cm, sadašnji propisi brane izlov kečige bilo koje veličine, od najsitnije mlađi do odraslih primeraka. Jedini legalni način da se kečiga nađe na meniju restorana ili splavova jeste ako potiče iz registrovanih ribnjaka i veštačkog uzgoja. Restorani koji služe ovu ribu moraju posedovati jasne dokaze o poreklu (isto kao za pastrmku ili šarana) kako bi dokazali da riba nije nelegalno ulovljena u reci.

Međutim, na snimku koji je Vučić objavio jasno se vidi da skeleti kečiga koje su „neki drugi jeli“ nisu veći od 30 cm, pa se nameće pitanje da li će predsednik, diplomirani pravnik – „razume se u sve i svašta“, pa često na njegovu inicijativu Vlada RS donosi odluke i uredbe u različitim delatnostima, a skupštinska većina i zakone – prijaviti nadležnim organima, što bi bila njegova zakonska obaveza ili je to već obavio tako što je domaćinu zatražio da mu pokaže dokument o poreklu pojedenih riba.

U Republici Srbiji sankcije za nelegalni ribolov definisane su kroz dva ključna propisa: Zakonu o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda, u članu 60. (prekršajni nivo za lakše i pojedinačne oblike nelegalnog ribolova) u kome kazne za fizička lica iznose od 5.000 do 150.000 dinara i Krivičnom zakoniku, u članu 277. (u kome se sankcionišu teži oblici i organizovani kriminal).

U delu pod nazivom „Nezakonit ribolov“ predviđene su kazne zatvora do šest meseci ili novčana kazna za lica koja love ribu tokom lovostaja ili u vodama gde je ribolov trajno zabranjen. Zatvor do tri godine predviđen je za teži oblik krivičnog dela (lov pomoću eksploziva, električne struje, otrova, gasa, sredstava za omamljivanje ili na način koji je masovno štetan za razmnožavanje ribljeg fonda).

Pored prekršajne ili krivične kazne, počinitelj je dužan da nadoknadi štetu nanetu ribljem fondu. Korisnik ribarskog područja obračunava štetu prema zvaničnom cenovniku po komadu za svaku pojedinačnu strogo zaštićenu vrstu ribe, što u zbiru može iznositi stotine hiljada dinara preko sudske kazne.

Država upravlja rekama tako što ih deli na ribarska područja i raspisuje konkurse za njihovo korišćenje. Kontrola i zaštita ribljeg fonda na rekama sprovodi se kroz tri nivo. Onu koju vrše aktivni ribočuvari koje zapošljavaju korisnici ribolovnih područja (upravljači voda). Pored njih, na nivou države postoji svega nekoliko republičkih inspektora za ribarstvo, kao i mali broj republičkih vodnih inspektora koji vrše inspekcijski nadzor. Međutim, to je nedovoljno da bi se sprečile milionske štete po riblji fond.

Iako pojedina javna preduzeća i udruženja sprovode uspešne vanredne akcije, opšti sistem kontrole pati od sistemskih problema. Glavni razlozi za slabu efikasnost na terenu su mali broj čuvara i ogromna teritorija. Jedan ribočuvar u proseku pokriva i po nekoliko desetina kilometara toka reka ili kanala, što fizički onemogućava konstantno prisustvo na svim kritičnim tačkama. U to spada i tehnička inferiornost: dok velika javna preduzeća koriste savremenu opremu kao što su termovizijske kamere, sonari za otkrivanje potopljenih mreža i specijalne rečne čamce, manji lokalni korisnici voda nemaju novca za takvu opremu. Ribokradice često imaju brže čamce i napredniju opremu od samih čuvara.

Takođe, ribočuvari ističu da pravosuđe predstavlja „usko grlo“ u zaštiti ribljeg fonda. Prijave koje podnesu često zastarevaju, dok su izrečene novčane kazne uglavnom ispod zakonskog minimuma, što deluje destimulišuće na njih i ne odvraća počinioce od ponovnog vršenja krivičnih dela. Poseban nedostatak je što ribočuvari nemaju policijska ovlašćenja.

Kada naiđu na naoružane ili agresivne ribokradice, oni ne mogu da primene silu niti da hapse, već moraju da čekaju dolazak policije. Ipak, situacija se polako popravlja nakon što je u martu 2022. formirana Jedinica za suzbijanje ekološkog kriminala MUP-a, koja u koordinisanim akcijama sa ribočuvarima pruža policijsku podršku i doprinosi zapleni kilometara nelegalnih mreža tokom perioda mresta.

Autor je diplomirani politikolog – novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa