Tri govora su istog dana označila početak kraja američke demokratije: Doktor medicine analizira stanje u SAD

Nije umrla od jedne rane. Umrla je od tri, zadate istog dana, usred bela dana i to pred očima javnosti. A zemlja je, jureći za onom koja je bila najglasnija, propustila da primeti onu koja bi mogla biti najsmrtonosnija, piše za Gardijan Robert B. Špiner, profesor kliničke medicine, specijalista za plućne bolesti i intenzivnu negu, kao i vanredni profesor neurohirurgije, u oblasti neurointenzivne nege, na Medicinskom fakultetu Dejvid Gefen Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu (UCLA).

U intenzivnoj medicini pravi se razlika između mehanizma smrti i njenog uzroka, naglašava doktor Špiner. Mehanizam je bio jedan četvrtak. Uzrok je bio hroničan, progresivan i godinama nelečen.

Jutro je pripalo državnom sekretaru Marku Rubiju. Pred zvaničnicima iz više od 60 zemalja izjavio je da bi međunarodna infrastruktura za borbu protiv terorizma, koju je slobodni svet decenijama gradio kao odgovor na džihadistički masovni terorizam, trebalo da bude preusmerena protiv domaće levice.

Govorio je o transnacionalnom neprijatelju definisanom „mržnjom prema Zapadu“, nazvavši ga „pobunom najgorih protiv najboljih“. Povezao ga je sa Iranom i Kubom, ne ponudivši nikakve dokaze za te tvrdnje.

Dodao je da novinari i istraživački centri koji bi mogli da provere njegove navode često dele ciljeve tog neprijatelja. Reč je o staroj i proverenoj taktici: unapred diskreditovati svakoga ko bi mogao da ospori iznete tvrdnje.

Podne je pripalo Stivenu Mileru, zameniku šefa kabineta Bele kuće. Ono što je rekao zaslužuje da bude citirano, a ne prepričano, jer bi sažimanje njegovih reči predstavljalo milost koju nisu zaslužile.

Nazvao je „levičarski politički terorizam“ „smrtonosnim rakom civilizacije“. Rekao je da takva politika, ako joj se dozvoli da se razvija svojim tokom, „uvek završava gulagom“.

Za demonstrante iz pokreta Antifa rekao je da su „svi na neki način deformisani – svojim izgledom, načinom odevanja i ponašanjem“, te da je „njihov spoljašnji izgled odraz njihove unutrašnje mržnje“.

Zapitao se i zašto među njima „nema nijedne osobe koja izgleda normalno“. Dodao je da, kada levičari tvrde da su im ugrožena prava, „ti apeli treba da naiđu na gluve uši“.

On je pozvao okupljene predstavnike država da budu „potpuno nepokolebljivi u sprovođenju pravde protiv tih neprijatelja civilizacije“.

Zatim je opisao mere koje su, kako tvrdi, već u toku kroz šest glagola: „ometati, identifikovati, uskratiti finansiranje, isključiti iz bankarskog sistema, uhapsiti i krivično goniti“.

Medicinom se bavim već četiri decenije. Rak je deo mog stručnog rečnika, a ne njegovog. I znam šta se dogodilo poslednji put kada je jedna vlada posegla za tom metaforom.

Suštinska izopačenost nacističke države bila je u medicinskom opravdavanju ubijanja: neprijatelj je prikazivan kao tumor ili bacil, nacija kao pacijent, a istrebljenje kao lek.

Robert Džej Lifton to je nazvao biomedicinskom vizijom. Ona je najpre pridobila moju profesiju, a moja profesija joj se spremno odazvala. Kada vlast svoje građane opisuje kao rak, ta vlast je već napisala prvu rečenicu plana lečenja. U četvrtak je taj plan, sa govornice Stejt departmenta, pročitan naglas – u šest glagola.

U medicinski karton trebalo bi uneti još jednu činjenicu. Moja porodica napustila je Rusiju 1917. godine.

Moji rođaci napustili su Nemačku 1933. U oba slučaja odlazak je smatran preteranom reakcijom, dok je ostanak važio za razumniji izbor. Ali uzbuna koja se oba puta pokazala opravdanom nije izraz preteranog opreza. U četvrtak se oglasila i treći put.

Veče je pripalo predsedniku Trampu. U udarnom televizijskom terminu izjavio je da je američki izborni sistem neodbranjiv, tvrdio da jedna strana država poseduje podatke o 220 miliona birača, ocenio da je glasanje poštom po svojoj prirodi korumpirano, optužio sopstvene obaveštajne službe za prikrivanje činjenica i poručio Kongresu da jedini razlog za protivljenje njegovom zakonskom predlogu može biti namera da se vara na izborima.

Takav okvir svaku buduću izbornu pobedu ili poraz pretvara u potvrdu njegove tvrdnje. Ako zakon bude usvojen i on pobedi, to će se tumačiti kao potvrda da je zakon bio delotvoran. Ako ne bude usvojen i izgubi – prevaranti su sprečili njegovo donošenje.

Pretpostavka da su izbori legitimni ne može opstati u sistemu verovanja koji je unapred konstruisan tako da ga nijedan ishod ne može opovrgnuti.

Bio je to samo jedan četvrtak. Prognoza Netfliksa razočarala je Volstrit. Raketa je obustavila lansiranje na lansirnoj rampi. Sirene se nisu oglasile, jer ovako one ne zvuče. Demokratije ne umiru uz filmsku muziku.

Umiru običnim radnim danima, između izveštaja o poslovnim rezultatima, dok zemlja nastavlja da radi.

A onda je usledila reakcija i bila je to greška u trijaži. Gotovo sva pažnja usmerena je na večernji deo. Stručnjaci za proveru činjenica analizirali su podatke o biračima.

Profesori prava ocenili su „eksplozivne“ tvrdnje. To su bili stvarni poslovi, ali usmereni na najglasniju povredu.

Jutarnje izjave – one koje su jednu grupu Amerikanaca označile kao rak i pripisale neprijateljstvo njihovim telima – dobile su pažnju uobičajenog medijskog ciklusa: direktno izveštavanje u glavnim medijima, užasavanje na marginama i, u jednom delu štampe, otvoreno odobravanje.

Gledao sam timove kako trče ka pacijentu u teškom stanju, dok onaj tihi, onaj koji ne viče od bola, iza zavese gubi krv do smrti.

Najopasnije reči izgovorene u Vašingtonu u četvrtak nisu izrečene u udarnom terminu. Izrečene su pre podne, pred više od 60 zemalja. Zvanični transkript beleži aplauz.

Preminuli iza sebe ostavlja savezne sudove, koji i dalje rade. Pedeset državnih sekretara, koji i dalje overavaju rezultate izbora.

Opšte izbore, koji su zakazani za 108 dana i biračko telo kojem još nije postavljeno jedino pitanje koje je zaista važno: da li će prihvatiti rezultate glasanja koje je njegov predsednik unapred proglasio korumpiranim, i da li će među građanima prihvatiti one koje je njihova vlada unapred proglasila malignima.

Tokom 40 godina rada u intenzivnoj nezi, Špiner ukazuje da je mnogo puta proglašavao smrt.

Kriterijumi su strogi, jer je takva odluka nepovratna, pa nas uče da budemo sigurni pre nego što je izgovorimo. Ali je, takođe, više puta video da se srčani ritam vrati nakon što je prostorija već utihnula – kada neko odbije da prekine reanimaciju samo zato što je vreme za to isteklo.

Ova beleška je, zaključuje Špiner, podneta uz svest da prognoze mogu biti preuranjene i sa strahom da ova možda nije.