Photo: Jovana Kulasevic/ATAImagesProblem nije u tome što studenti nemaju stav o svemu, već što su o pojedinim pitanjima odlučili da nemaju nikakav stav.
Sve dok se govorilo o korupciji, urušavanju institucija, autoritarizmu i odsustvu pravne države, između studentskog pokreta i njegovih najvernijih saveznika gotovo da nije bilo neslaganja. Međutim, onog trenutka kada su otvorena nacionalno-identitetska pitanja – Srebrenica, Kosovo, ratovi devedesetih, kultura sećanja i odnos prema sopstvenoj prošlosti – postalo je očigledno da se ispod prividnog jedinstva krije ozbiljno razočaranje dela javnosti koji je studente do tada bezrezervno podržavao.
Problem nije u tome što studenti nemaju stav o svemu, već što su o pojedinim pitanjima odlučili da nemaju nikakav stav.
Napad na književnika Vladimira Arsenijevića nije za mnoge predstavljao izolovan incident, već je doživljen kao nastavak obrasca koji u Srbiji traje decenijama – nasilja nad onima koji javno govore o ratnim zločinima i genocidu u Srebrenici, je jasan pokušaj da se zastrašivanjem ućutka istina i održi u životu državni poredak poricanja. Upravo zato je izostanak jasne reakcije studentskog pokreta dodatno produbio razočaranje njegovih najdoslednijih podržavalaca.
Kada je reč o obeležavanju 11. jula, oglasio se deo studenata u blokadi Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Njihov odnos prema genocidu u Srebrenici odavno je jasan, nedvosmislen i neupitan. Ali pitanje Srebrenice nikada nije bilo, niti sme biti, pitanje za novopazarske studente. To je pitanje za srpsko društvo, njegove institucije, univerzitete, političke elite i javnost, za sve koji se decenijama nalaze pred izborom između istine i poricanja, odgovornosti i bekstva od nje.
Utisak je da takav odnos studentskog pokreta nije slučajan, već predstavlja politički pragmatičan izbor. Izbegavanje jasnog određivanja prema genocidu u Srebrenici ostavlja utisak pokušaja da se sačuva što širi društveni konsenzus, da se ne izgubi podrška dela javnosti i da se ne otvori još jedan front na kojem bi studentski pokret postao meta vlasti, nacionalističke opozicije i desničarskih organizacija. Drugim rečima, Srebrenica je prepoznata kao tema čije bi otvaranje moglo imati visoku političku cenu – zato tišina.
Upravo u tome studentski pokret, paradoksalno, počinje da liči, jednim delom, na političke aktere protiv kojih se pobunio. Umesto da dosledno zastupa univerzalne principe, prihvata logiku političke oportunosti – o temama koje mogu proizvesti ozbiljan društveni otpor bolje je ćutati nego rizikovati gubitak podrške. Ono što se u ovom ostatku od studentskog pokreta može prepoznati jeste svojevrsna etnizacija moralne odgovornosti.
Ne zato što je studentima Državnog univerziteta formalno poverena uloga da govore o Srebrenici, već zato što se gotovo neprimetno podrazumeva da je to njihova tema. Kao da se od njih očekuje da govore zato što su Bošnjaci, a dok ostali imaju pravo na ćutanje. Studenti Državnog univerziteta nisu imali nikakvu veću obavezu od svojih kolega iz Beograda, Novog Sada, Niša ili Kragujevca da se oglase povodom 11. jula. Srebrenica nije i ne sme biti bošnjačka obaveza u Srbiji. Ako se studentski pokret poziva na univerzalne vrednosti, onda je i odnos prema ratnim zločinima, ljudskom dostojanstvu i kulturi sećanja univerzalna odgovornost, a ne pitanje etničke pripadnosti.
Zbog toga se danas preispituje čitava predstava o studentskom pokretu kao nosiocu nove političke kulture i vrednosnog zaokreta u Srbiji. I to nije odredila Srebrenica, već je kulminiralo poslednjim vidovdanskim skupom u Kraljevu. O tome se javno govori – u medijima, na društvenim mrežama, organizacijama civilnog društva, ali i među ljudima koje smo kolokvijalno počeli da nazivamo studentskim svedocima.
To su univerzitetski profesori, intelektualci, novinari, aktivisti i javne ličnosti koji su mesecima, često i po cenu ličnih napada, bili najdosledniji i najglasniji branioci studentske pobune. I, kako to obično biva u duboko polarizovanom društvu, upravo su oni koji su još pre godinu dana pokušavali kritički da preispitaju pojedine poteze studentskog pokreta bili proglašavani režimskim ljudima, plaćenicima ili korisnim idiotima vlasti.
Danas se isti obrazac ponavlja. Oni koji ukazuju na ideološko skretanje dela studentskog pokreta ponovo se optužuju da rade po nalogu vlasti, ovoga puta čak i po zadatku Aleksandra Vučića, ali to mogu da izgovaraju samo ljudi zarobljeni u manihejskom političkom pogledu na svet, u kojem postoje isključivo prijatelji i neprijatelji.
Ironija je gotovo apsurdna u ovom slučaju, jer je reč o ljudima koji su među prvima stali uz studente, branili ih od propagandnih napada, policijske represije i političke diskreditacije. NJihov jedini „greh“ jeste što odbijaju da svoju podršku pretvore u bezuslovnu lojalnost. U društvu koje je naviklo na navijačke podele i bezrezervno svrstavanje, sama mogućnost da nekoga podržavaš, a da istovremeno zadržiš pravo na kritiku, postaje gotovo neshvatljiva. Kao da je nestala elementarna pretpostavka demokratske kulture – da postoje crvene linije preko kojih se ne prelazi i da prijateljska kritika nije izdaja, već izraz doslednosti sopstvenim principima.
Njihovo razočaranje ne proizlazi iz odustajanja od ideje društvenih promena, već iz pitanja da li studentski pokret, kada je reč o suočavanju s prošlošću i drugim nacionalno-identitetskim temama, zaista predstavlja vrednosni iskorak u odnosu na dominantni politički obrazac u Srbiji ili je, pod pritiskom političkog pragmatizma i potrebe da očuva unutrašnje jedinstvo, počeo da reprodukuje upravo one obrasce, za koji su mnogi misli da će ih prevazići. Još je upečatljivije što preostali studentski svedoci sve agresivnije pokušavaju da odbrane ono što je, politički i vrednosno, postalo teško odbranjivo.
Tek sada, kada studenti Državnog univerziteta u Novom Pazaru otvorenije govore o sopstvenom iskustvu unutar studentskog pokreta, postaju vidljive napetosti, prećutane podele i osećaj usamljenosti koji je dugo ostajao skriven iza slike idealizovanog zajedništva.
Njihova svedočenja pokazuju da iza fotografije hidžaba i šajkače, sa kokardom ili bez, ipak nije postojao samo romantizovani sklad, već i niz dilema, pritisaka i nesporazuma o kojima se mesecima gotovo nije govorilo. Kako je vreme prolazilo, postajalo je sve jasnije da privid jedinstva nije mogao trajno da potisne duboke razlike oko pitanja identiteta, prošlosti i političkog pravca kojim bi pokret trebalo da ide.
Nije preterano reći da su novopazarski studenti postali svojevrsna pastorčad studentske pobune. Bili su poželjni dok su predstavljali najlepšu sliku različitosti, dokaz da Srbija može izgledati drugačije – ostalo je samo ono da je Pazar i dalje svijet. Međutim, onog trenutka kada je različitost prestala da bude simbol, a postala moralna obaveza, počela je da se narušava i romantična, pomalo orijentalizovana predstava Novog Pazara. Studentkinje DUNP-a prošle su medijski linč poslednjih par nedelja i opet niko od studenata ni reč.
Ako se svemu ovome doda i vidovdanska simbolika, memorandumsko lelakanje, koje je sve vidljivije prodiralo u studentski kičmeni stub, kao i postepeno udaljavanje pokreta od realnih društvenih problema ka nacionalnim mitovima i istorijskim fantazijama, često opravdavanim pozivanjem na ustavni patriotizam, postaje jasnije zašto je deo njegovih najvernijih podržavalaca počeo da se udaljava.
Prihvatanjem teze da je svako insistiranje na odgovornosti Srbije za ratove devedesetih zapravo pokušaj nametanja „srpske krivice“, studentski pokret je, svesno, pokazao koliko je duboko inficiran lomparovskim virusom srpskog integralizma, čiji je politički rečnik vidljivo prihvatio i ovaj preostali živi ostatak studentskog pokreta.
Zato su javni prostor vraćene teme za koje se činilo da više ne predstavljaju politički interes jedne nove generacije. Malo ko je, do studentskih protesta, mogao da pretpostavi da će studenti rođeni decenijama nakon ratova devedesetih u prvi plan vratiti Kosovo, Vidovdan, Republiku Srpsku, memorandumske narative i sporove oko „srpske krivice“.
Umesto da generacijski raskinu sa tim nasleđem, oni su ga, u značajnoj meri, ponovo učinili politički relevantnim.
U takvom ambijentu vlast je dobila ono što joj je nedostajalo – sagovornika na terenu nacionalnih tema. Upravo su studenti, svesno, vratili Kosovo i mnoge druge teme, u samo središte javnog i političkog prostora, teme za koju sam gotovo siguran da nisu bile ni na kraj pameti generaciji koja je u novogodišnjoj noći 2025. dočekivala novu godinu sa zahtevima za pravdu, odgovornost i uređenu državu..
Zato ni izjava aktuelne ministarke o navodnom „etničkom čišćenju Kosova“ ne dolazi slučajno. Ona predstavlja logičan nastavak političkog nadmetanja u kojem se više ne raspravlja o tome ko će izgraditi funkcionalniju državu, već ko će biti ubedljiviji tumač i grlatiji. Jednom kada su studenti otvorili taj prostor, vlast je učinila ono što je oduvek najbolje umela – prihvatila je utakmicu i demonstriraće da nacionalizam ipak bolje poznaje od studenata.
I baš ovde, u Danasu, prijatelji studentskog pokreta u nekoliko su navrata upozoravali na ta skretanja. Pisali su kritički, promišljeno i bez zle namere, pokušavajući da ukažu na rizike koje nosi sve izraženije koketiranje sa ogoljenim nacionalizmom. To su činili i Borjanka Milatović i drugi autori, ne kao protivnici studentske pobune, već kao njeni iskreni saveznici. U atmosferi moralne samouverenosti i generacijskog mesijanizma, svaka kritika doživljavana je kao izdaja. Kao da je mladost sama po sebi postala dovoljan argument, a iskustvo, znanje i dobronamerna kritika tek nepotreban teret. Istorija, međutim, uporno pokazuje da nijedna generacija nije imuna na zablude. Nacionalizam će, bojim se, ponovo pojesti i ovu generaciju. Ne zato što su mladi manje dobronamerni od svojih prethodnika, već zato što nijedna generacija nije uspela da ga pripitomi – svaki put je, na kraju, on pripitomio nju. Ova generacija je mogla da se odupre, ali stvar je izbora.
Autor je NVO aktivista iz Novog Pazara
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
