Majke odbijaju da odustanu od svoje dece i od istine o njima

Srebrenica je, mimo jula, grad koji kao da nestaje pred očima. Tokom jedanaest meseci u godini njene ulice ostaju gotovo prazne, prozori zatvoreni, roletne spuštene, a tišina toliko teška da se čini kako svaki korak narušava nešto što odavno ne pripada živima. To je tišina grada u kojem nije prekinut samo život ljudi, već i kontinuitet jednog sveta.

Možda neko ko prvi put dođe u Srebrenicu u toj tišini neće odmah razumeti šta je čini drugačijom od tišine bilo kog drugog malog grada. Ali znanje o onome što se ovde dogodilo neminovno menja pogled, jer grad prestaje da bude samo prostor i postaje stanje svesti. Ulice dobijaju drugo značenje, ostaci napuštenih kuća, od kojih mnoge još nose ožiljke gelera i metaka, i dalje stoje obrasli u korov, sa urušenim krovovima i praznim prozorima koji više ne gledaju ni u koga. Teško je objasniti osećaj koji tada nastaje, jer to nije strah, već srebrenička jeza – surov momenat kada se istorija sudari sa sadašnjošću. Čovek odjednom postaje svestan da hoda prostorom kojim su pre samo tri decenije prolazili ljudi u potrazi za spasom, da gleda iste šume kroz koje su bežali i iste puteve kojima su odvođeni u smrt.

U toj sablasnoj srebreničkoj tišini sabrane su godine rata – od 1992. do jula 1995. Godine gladi u kojima je komad hleba postajao pitanje opstanka, u kojima je grad bio gotovo potpuno odsečen od sveta, a svaki novi dan neizvesniji od prethodnog. Kolone izgladnelih ljudi iz podrinjskih sela, deca koja odrastaju bez detinjstva, žene koje satima čekaju u redu za malo brašna ili vode, šume pune ljudi koji se kriju od granata, pogledi u kojima se nada polako pretvara u puko preživljavanje. Srebrenica je tih godina postala grad u kojem se nije živelo, već opstajalo, enklava u kojoj je svaki naredni dan predstavljao malu pobedu nad smrću.

Zato je teško posmatrati Srebrenicu samo kroz jul 1995. godine. Genocid je kulminirao u nekoliko julskih dana, ali su mu prethodile tri godine sistematskog progona, opsade, gladi i razaranja enklave. Od aprila 1993. godine Srebrenica je formalno bila proglašena zaštićenom zonom Ujedinjenih nacija, ali zaštita koja je stanovništvu obećana nikada nije postala stvarna. Grad je bio proglašen sigurnim, a njegovi stanovnici ostali su nezaštićeni i odvedeni u smrt.

U Srebrenicu odlazim vrlo često. I svaki put me iznova pogodi isti osećaj: da je to grad koji tokom jula govori celom svetu, a ostatak godine uglavnom ćuti sam sa sobom. Tokom nekoliko julskih dana hiljade ljudi dođu da odaju počast žrtvama, izgovore reči koje zaslužuju da budu izgovorene i podsete svet na razmere počinjenog genocida. Onda se kolone raziđu, kamere odu, a grad se ponovo vrati svojoj tišini.

Možda je upravo odsustvo ljudi danas njegov najvidljiviji spomenik. Prema popisu stanovništva iz 1991. godine opština Srebrenica imala je više od 36.000 stanovnika. Dvadeset dve godine kasnije, na popisu iz 2013. godine, živelo ih je nešto više od 13.000. Nijedna statistika ne može do kraja objasniti sudbinu jednog grada, ali retko koja brojka tako jasno govori o razmerama gubitka. Posle nekoliko julskih dana svet nastavlja dalje, dok Srebrenica ostaje da živi sa onim što se ne može spakovati u televizijski prilog niti obeležiti jednom komemoracijom – sa prazninom.
To je svakodnevica grada u kojem nije ubijeno samo više od osam hiljada ljudi. Genocid je odneo i generacije koje su tek trebalo da se rode, porodična stabla koja su mogla da rastu i dečju graju koja je mogla da ispuni njegove ulice. Zato se u Srebrenici ne susrećete samo sa prošlošću, već sa jezivim odsustvom budućnosti.

Hajra Ćatić gotovo je ceo svoj život posvetila potrazi za posmrtnim ostacima svog sina Nine Ćatića, novinara koji je 10. jula 1995. godine svetu uputio poslednji radijski izveštaj iz opkoljene Srebrenice, neposredno pre nego što mu se izgubio svaki trag. Gotovo pri svakom našem susretu vraćala se istoj želji – da pronađe makar jednu njegovu kost i da zna gde počiva njen sin. Ta potraga bila je njena misija poslednjih trideset godina. Odlazila je u šume, pratila svaku novu informaciju, obilazila mesta na kojima su vršene ekshumacije, razgovarala sa istražiocima i porodicama drugih nestalih. Nije prezala ni od ulaska u minska polja, verujući da bi upravo tamo mogao da se krije odgovor koji je čekala godinama. Potraga nije prestajala ni kada bi se završavale zvanične identifikacije. Nastavljala se svakog narednog dana – u mislima, snovima i neumornom iščekivanju da će se pojaviti bilo kakav trag.

U jednom od naših razgovora ispričala mi je priču koja mi se zauvek urezala u sećanje. Govorila je da su u danima nakon pada Srebrenice prve komšije bile primorane da čiste bošnjačke kuće. NJenu kuću čistila je žena koju je poznavala. Sklonila je nekoliko ličnih stvari, a sve ostalo je spaljeno. Mnogo godina kasnije Hajra ju je upitala zašto je to učinila. Odgovor je bio kratak: „Verovali smo da se više nikada nećete vratiti.“ U toj jednoj rečenici sadržana je gotovo cela logika genocida. Nije postojala namera da nestanu samo ljudi. Trebalo je da nestanu i njihove kuće, porodične fotografije, knjige, pisma, uspomene i svaki trag da su na tom prostoru ikada živeli. Uništavanje života trebalo je da bude praćeno uništavanjem sećanja. Zbog toga je Hajrina potraga odavno prevazišla potragu za jednim čovekom. Tražeći sina, ona je zapravo branila pravo jednog naroda da njegovi mrtvi imaju ime, grob i dostojanstvo. Nino Ćatić do danas nije pronađen. Hajra je umrla u novembru 2021. godine, ne dočekavši da pronađe njegove posmrtne ostatke. Danas počiva na mezarju Komarčevo, u blizini kuće iz koje je gotovo tri decenije odlazila u potragu za njim.

Nura Mustafić vratila se u selo Bajramovići 2002. godine, među prve povratnike u okolini Srebrenice. Obnovila je kuću, ali ne i život koji je u njoj nekada postojao. U julu 1995. godine izgubila je muža i trojicu sinova. Poslednji put videla ih je na putu prema Konjević Polju. Jedan od sinova bio je ranjen. Rastanak je bio brz, u haosu kolone koja je pokušavala da pronađe izlaz iz obruča smrti. Nije mogla da zna da će taj pogled biti poslednji. U razgovorima koje smo vodili često sam razmišljao o tome kako ljudsko pamćenje funkcioniše. Pored najvećih tragedija, ono ponekad zauvek sačuva i najsitnije prizore. Upravo se među njima krije ono što čovek nikada ne uspe da zaboravi. Tako se među svim uspomenama iz jula 1995. godine u Nurino sećanje neprestano vraćao jedan prizor. Pričala mi je kako je, dok je njen ranjeni sin bio u koloni, jedan vojnik prišao i pružio mu čuturicu vode. Taj trenutak trajao je svega nekoliko sekundi i nije mogao promeniti njegovu sudbinu. Ipak, ostao je duboko urezan u njenom sećanju. Možda upravo zato što je ljudskost tih dana bila gotovo potpuno poništena, taj mali gest dobio je za nju posebno značenje. Taj nepoznati vojnik nije mogao spasiti njenog sina, ali je pokazao da ni u najtežim okolnostima čovek ne gubi mogućnost da postupi ljudski. Zbog toga Nura taj prizor nikada nije prepustila zaboravu. U njemu je prepoznala poslednji trag ljudskosti u svetu koji je tih dana gotovo sasvim izgubio svoje ljudsko lice. Povratkom u Bajramoviće počeo je njen drugi život – bez onih zbog kojih se kuća gradi i zbog kojih se čovek vraća svom zavičaju. Ponekad joj se učini da su sinovi još tu, kao da prolaze pored kuće, silaze prema njivi ili se dozivaju preko livade. Tada glasovi gotovo postanu stvarni, a onda ih prekine tišina koja podseti da je sve ostalo samo u sećanju. Opet tišina.

Za Nuru genocid nije označio samo smrt supruga i trojice sinova. U njemu je nestala čitava budućnost njene porodice. Nestali su unuci koji nikada nisu rođeni, porodična okupljanja koja se nikada neće dogoditi i glasovi koji više neće ispunjavati dvorište.. Genocid nije prekinuo samo hiljade života, već i hiljade budućnosti.

Priče Hajre Ćatić i Nure Mustafić nisu izuzeci. One pripadaju jednoj mnogo većoj priči koja se odavno izgovara u množini – Majke Srebrenice. To je jedna od retkih istorijskih pojava u kojima je lična tragedija prerasla sopstvene granice i postala univerzalna moralna kategorija. Kada danas izgovorimo ime Majke Srebrenice, ne mislimo samo na hiljade žena koje su izgubile sinove, muževe, braću i očeve.

Mislimo na zajedničko lice majčinstva koje je izraslo iz hiljada pojedinačnih sudbina i postalo simbol istrajnosti, dostojanstva i borbe za istinu. Genocid im je oduzeo decu, ali im nije oduzeo majčinstvo. Naprotiv, upravo je tada njihovo majčinstvo dobilo svoje najdublje značenje. Izgubivši one koje su rodile, nisu izgubile razlog da budu majke. NJihova ljubav prema deci nastavila je da postoji kao odgovornost prema istini, pravdi i sećanju. Zato njihova potraga nikada nije bila samo traganje za kostima. Bila je borba da svaka žrtva dobije ime, grob i dostojanstvo. borba protiv poricanja, zaborava i sveta u kojem bi zločin mogao biti relativizovan. Jer mrtvi ne mogu govoriti, već oni koji su ostali da ih traže.

Zbog toga je pogrešno Majke Srebrenice posmatrati kao žene koje su ostale zarobljene u prošlosti. NJihova poruka nikada nije glasila: gledajte šta se dogodilo nama. NJihova poruka bila je mnogo jednostavnija i mnogo univerzalnija: učinite sve da se ovo više nikome ne dogodi. Upravo u tome leži njihova istorijska veličina. Tri decenije posle genocida one i dalje podsećaju da se budućnost ne može graditi na zaboravu niti pomirenje na poricanju.

Majke Srebrenice, Majke sa Majskog trga i Dražen Erdemović, svako iz svoje uloge i sa svojim teretom, podsećaju nas da je istina jedino mesto na kojem se žrtva, odgovornost i budućnost mogu susresti. Sve drugo vodi zaboravu ili poricanju. A društva koja biraju poricanje, pre ili kasnije, rizikuju da ponovo izaberu i zločin. Ako postoji neko ko vekovima iznova spašava civilizaciju od zaborava, to su majke koje odbijaju da odustanu od svoje dece i od istine o njima.

Autor je izvršni direktor Akademske inicijative „Forum 10“ iz Novog Pazara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa

Još vesti iz ovog grada

Bošnjačko nacionalno vijeće u Novom Pazaru obeležilo Dan sećanja na Srebrenicu

Anatomija misli profesora M. L.

Državljanin Turske preminuo zbog pada na gradilištu u Novom Pazaru, dvoje uhapšeno zbog nepoštovanja propisa o bezbednosti na radu

Aktivisti iz Raške uhapšenom zbog objava o Vučiću ukinut pritvor