Velikani glume iz „malog rita“ i Jakobsfelda

Prošle nedelje, paralelno s Mundijalom, Amerika je bila zabavljena, svet zadivljen proslavom 250 godina postojanja i nezavisnosti. Nategnutim sabiranjem, mi smo propustili sličan događaj. Sto godina rođenja glumca Slobodana Cice Perovića, pet decenija filmova – serije „Salaš u malom ritu“ – „Zimovanje u Jakobsfeldu“ i takođe sto od rođenja Pavla Vuisića, juče, 10. jula.

Pomenuti dvodelni film – serija naravno nije jedina dostojna obeležavanja jubileja, povrh drugih od „Povratka otpisanih“ do „Grlom u jagode:, ali o tom potom. Jeste ova glumačka tęte-ŕ-tęte podudarnosti profila i preseka karijere u 50. godini života što je tad bio profesionalni i životni glumački vek. Od Orsona Velsa, ne postoji drugi pisani utisak njihovih kolega, potom filmskih kritičara i teatrologa i živo sećanje preostalih savremenika, sem da su Paja i Cica bili najveći srpski glumci na filmu i pozorištu svih vremena, bez obzira na sve različite afinitete.

Pavle Vuisić, greškom prepisa crkvenih u matične knjige rođenih, bez slova J u prezimenu rodio se na Cetinju, a ne u Beogradu kako greši Vikipedija. NJegov otac Milisav je šef policije Zetske banovine. Sa Vojislavom Pekićem šefom administrativne, iste područne uprave, italijanskom okupacijom početkom Drugog svetskog rata, porodično bivaju proterani u Srbiju. Kraj rata i punoletstvo stariji Pavle dočekaće mobilisan na Sremskom frontu, mlađi Borislav ’48, na petogodišnjoj robiji. Sudbina će ih ponovo spojiti u filmu komediji Mila Đukanovića „Ne diraj u sreću“ (1961) u kome će igrati Vuisić, Cica Perović, a Pekić napisati scenario. Pavle kao vagabund, nestalnom prirodom svog karaktera, studiraće, a neće završiti Pravni fakultet, niti pokušavati glumačku akademiju.

Sa pozicije komunalnog novinara Radio Beograda, kaže se Đilasovom rampom, postaće oktrovenje Vojislava Nanovića, prvo kao statista, vitez pod oklopom u filmu „Čudotvorni mač“ (1950) potom epizodista u narednim Ciganka i Šolaja i napokon glavni glumac u „Tri koraka u prazno“ za koju, ulogu lađara, svoje kasnije životno opredeljenje, 1958 dobija prvu Zlatnu arenu u Puli. Štaviše, Nanović će u svoja poslednja dva filma „Pogon B“ i „Bolje je umeti“ od Vujisića kao lika Maneta Karakasa anticipirati globalno popularnog Bada Spensera, iako je u ono vreme upoređivan francuskim glumcem Žan Gabenom.

Pedesete prošlog veka jugoslovenske kinematografije su žanrovska ostvarenja dramaturgije ličnih priča narodnooslobodilačke borbe i posleratne socijalističke izgradnje u okolnostima mikroplana i više sile. Podelom dominira Milivoje Živanović dojučerašnji pozorišni bard i mladi Bert Sotlar, Rade Marković, Milan Milošević. Na sceni i kadru do Vuisićeve pojave, (posledično i Perovića) prisutan je potpuno drugačiji štih i ključ igre, u kome se možda jedino Aleksandar Stojković stariji, razlikovao rudimentalnošću pojave.

Pavle Vuisić sobom donosi nešto novo, potpuno drugačije, organski prirodno poput savršenog naturščika, endemski tradicionalnog, gotovo nijansiranog klišea neprilagodljive jurodivosti dinarskog patrijarhalnog mentaliteta. Zato će zapravo i nadasve, tumačiti sebe u profilima različitih esnafa, ličnosti per se. Funfact da je najčešće bio kafedžija („Četiri kilometra na sat“, „Petrijin venac“, „Život je lep“, „Salaš u malom ritu“, „Dvostruki obruč“, „Muški izlet“, „Miris dunja“ i „Čuvar plaže u zimskom periodu“), šofer („Ko to tamo peva“, „Neretva“, „Velika turneja“, „Kamiondžije“), četnik („Kota 905“, „Vrtlog“, „Sretni umiru dva puta“, „Doktor Mladen“, „Hajka“), železničar („Svanuće“, „Valter brani Sarajevo“, „Berlin kaput“, „Jazol“). Zapravo samo otac u socijalnoj korelaciji malog čoveka i sloma porodice u ratnom i poratnom socijalističkom društvenom okruženju: „Vrtlog“, „Drugarčine“, „Ponedeljak ili utorak“, „Horoskop“, „Razmeđa“, „Nije nego“, „Sunce tuđeg neba“, „Rani sneg u Minhenu“, „Ko to tamo peva“ i možda takav najbolji „eptirov oblak“ iz 1977 sa Zoranom Cvijanovićem. Tih pedesetih povrh Nanovića, Vuisić postaje favorizovani glumac nekolicine reditelja: Joce Živanovića, Velimira Stojanovića, Nikole Tanhofera i Vladimira Pogačića u različitim vrhunskim manjim – većim ostvarenjima. Po tom šesdesetih, Žorža Skrigina i Mirze Idrizovića, prvog „Mačka pod šljemom“, odnosno dečijeg filma „Ram za sliku moje drage“ pa nadalje u sedamdesete. Vispreni, šeprtljasti „Mačak“ Jože Horvata, skiciraće Vuisića kao relaksiranog antiheroja u „Desantu na Drvar“ Fadila Hadžića i „Bitki na Neretvi“ Veljka Bulajića, i „Kad čuješ zvona“ Vrdoljaka.

Kada se pridoda cela filmografija Vatroslava Mimice čiji je Vuisić najvažniji glumac: „Prometej s otoka Viševice“, „Ponedeljak ili utorak“, „Događaj“, „Makedonski deo pakla“, „Seljačka buna“ i verovatno opet po sebi najboljem – „Poslednji podvig diverzanta Oblaka“ iz 1978, možemo da zaključimo da je jednako značajan deo hrvatskog IMDB-a, SFRJ kinematografije. Iz te dekade neizostavno je pomenuti crnotalasna ostvarenja Živojina Pavlovića („Buđenje Pacova“ i „Zasedu“), nastavak saradnje s Živanovićem u žanrovski srodnoj „Čudnoj devojci“ gde igra univerzitetskog profesora i Svetog Petra u filmu „Bokseri idu u raj“ ’67. Svojevrsna trivija da se Vuisić i verovatno najveći – produktivniji srpski reditelj tog vremena Žika Mitrović nisu kliknuli, da je Paja igrao samo male epizode negativaca u „Kapetan Lešiju“ i „Bratu doktora Homera“. S treće strane Šotra mu je pronašao epizodnu nišu, dovoljnu da se utiskom izjednači s glavnom rolom. Od TV drame „Funta sa štedne knjižice“ do serije „Više od igre“.

Od polivača ulica u filmu „Parče plavog neba“ iz 1961 po predlošku Vase Popovića preko tandema u „Kamiondžijama“ Mila Đukanovića, s antagonistom Miodragom Petrovićem Čkaljom do „Posebnog tretmana“ iz 1980, Vuisić, kako smo rekli voli da igra samog sebe, najčešće pijanca, introvertnog i nesigurnog ispod fasade autoriteta, katkad ugursuz ili baksuz kao pop Oluja u Sojinom rimejku „Ćire i Spire“. Figura katalizatora, Kosta Vujić u istoimenom tzv. „Šeširu“ (1972), poštar Joca u „Otpisanima“ i Paja u „Povratak nastavku“, odnosno redom od „Zasede“, „Opklade“, „Naivka“, „Hajduka“, „13 jula“ do „Petrijinog venca“. Sedamdesete su kulminacija karijere, gde je 1977 ponovio Zlatnu arenu u Puli za zbir uloga u „Hajci“, „“ i „Leptirovom oblaku“ i „Salaš u malom ritu“, kome ćemo se posebno posvetiti.

U antologijskom smislu možda najvažnija TV drama – „Paviljon VI“ (1973/78) Lučiana Pintilea u međusobnom tripartitnom glumačkom srazu s Zoranom Radmilovićem i Slobodanom Perovićem, po tom upečatljiva scena turskog kupatila u delu „Derviš i smrt“ s Vojom Mirićem i Reihanom Demirdžićem, i osobni triger njegov Herman Gering u „Nirnberškom epilogu“ (1971) pet decenija pre Rasel Kroua. Krajem sedamdesetih, početkom osamdesetih u piku produkcije igranog filma Pavle Vuisić se pronalazi s rediteljima Praškog talasa: Paskaljevićem, Kusturicom, epizodama u Karanovićovoj Petriji i Markovićevim Majstorima. Filigranski igrač malog prostora i snažne pojavnosti epizoda u filmovima „Tren“, „Tigar“, „Poslednja trka“, „Laf u srcu“, „Šesta brzina“, „Idemo dalje“, „Halo taxi“, „Daleko nebo“. Naravno i verovatno najpoznatiji kao Šijanov Krstić senior u „Ko to tamo peva“ i Milutin Topalović u „Maratoncima“, odnosno Kusturičin Muzafer u „Ocu na službenom putu“.

Stilom i načinom života, uprkos sopstvenom rečnom eskapizmu na Savi, Pavle Vuisić je preminuo od kancera 1. oktobra 1988. nakon poslednjih filmova „O pokojniku sve najlepše“, „Život je lep“, „Od zlata jabuka“. Po njemu, trećem dobitniku, (uz Dobričin prsten), Slavica, najdugovečnija i autoritativnija srpska glumačka nagrada za životno delo – Glumačkih svečanosti u Nišu nosi ime. Jedna od dve glavne ulice na Altini takođe.

Kad bi televizijske serije, lektiru našeg vremena, tretirali kao roman bilo u tradiciji NIN-ove nagrade ili recentnih ličnih recenzija u izboru „Velikih priča“, nepodeljeno bismo morali da se složimo da su pet najboljih, srpskih svih vremena: „Grlom u jagode“, „Povratak otpisanih“, „Vuk Karadžić“, „Pozorište u kući“, „Vruć vetar“. U navedenom nizu šesta, trendovskom estetikom i naracijom Netflixa i HBO-a, mini serija kao „Mare of Easttown“ i kompletne aktualne skandinavske neonoar dramaturgije moguće prva, najbolja bila bi „Salaš u malom ritu“ kao prikvel i „Zimovanje u Jakobsfeldu“, sikvel. Zbir 13 epizoda, montiranih od dva istoimena filma reditelja Branka Bauera.

Sve počinje od „Zimovanja u Jakobsfeldu“ (1975), Arsena Diklića i Borislava Gvojića, koji će podeliti Zlatnu arenu za scenario u Puli. Egzistencijalna priča o dečijoj vizuri rata, kojom Bauer, jedan od najvećih autora jugoslovenskog filma, zatvara stvaralački krug započet s „Ne okreći se sine“, finalizovan filmom „Boško Buha“. Na uspeh filmske fikcije o Jakobsfeldu – folksdojčerskom selu u Vojvodini u Drugom svetskom ratu, spomenuti autorski tandem nadovezaće „Salaš u Malom Ritu“ (1976), serijal osam epizoda gde će ispričati šta je prethodilo. Žanrovski figurativni triler, lociran u hibernaciju banatskog sela Mali Rit, u kome naivnom dečijom igrom dolazi do tragičnih opštih posledica. Za one koji nisu gledali ovu seriju, ako uopšte postoje, nekmoli ne vole, glavni junak dečak Milan Maljević, lokalni Tom Sojer, čiji jurodivi drugar Vasa, Haklberi Fin, zbog bizarne osvete za vaspitni šamar pali nemačko žito. Okupacioni inspektor Georg Šicer (Mrgud Radovanović – Zlatna arena za epizodnu ulogu 1976), rigidnim talačkim merama i kriminalističkom dedukcijom, otkriće ispod pitomine lokalnog podneblja i življa sistem ilegalne mreže skloništa, partizanski zimovnik i jatake. Bauer unutar te živopisne vojvođanske scenografije školskih izmena planova gradi saspens i svojevrsne strukturalno tripartitne međusobne odnose različitih likova, zbir aktera i priče serije.

Finale predstavlja akcija partizanskog oslobađanja sela. Inicirana je racionalnošću Milanove majke, jedinog ženskog lika (u izvanrednom tumačenju Renate Ulmanski). Njen potencijal stoji naspram stanja provincijskog patrijarhata u kojem u novonastalim okolnostima vlada duh nesnalaženja, oklevanja i strepnje, i dečija naivnost, nevinost i nerazumevanje koje ona pokušava da zaštiti. U takav svet entropije ratnog zaleđa, vratićemo se u budućnosti, na zimovanje u Jakobsfeld. Glavni junak je poput povratnika Dikaprijevog Revenanta, gde odsad sve samo od njega zavisi. Mesto na kome će Milan (Slavko Štimac), proći kroz sopstveni karakter od deteta, preko dečaka do odraslog čoveka. Plot zasnovan na situaciji u kojoj partizani ostavljaju Milana i Rašu da prezime u pozadini fronta.

Da bi preživeli zimu, glad i bolest izazvanu Rašinom iracionalnosti, Milan je prinuđen da se zaposli kao sluga kod nemačkog gazde, Jakoba Jeriha – Cice Perovića. Na putu do izbavljenja proći će kroz niz pojedinačnih dramskih situacija u kojima će se naći zajedno sa likovima ovog Bauerovog antologijskog kastinga. Scenosled strukturiran na crno-beloj duopolnoj podeli profila i uloga: Milan (Slavko Štimac) – Raša (Svetislav Bule Goncić), Jakob Jerih (Slobodan Cica Perović) – Hans Lajter (Goran Sultanović), sluga Peter (Milan Srdoč) – Marta Jerih (LJubica Ković), Šlog (Mihajlo Janketić) – Fanka (Toma Kuruzović), epizode Miće Tatića i Žike Milenkovića, Eugena Vebera i Žiže Stojanović.

Jakob Jerih poslužiće Branku Baueru za lik Nemca, koji je prvi put u jugoslovenskom filmu prikazan kao pozitivan i ideološki neopterećen. J.J. je oličenje nekadašnje veleposedničke moći i bogatstva podunavskih Švaba u Vojvodini koji su od naseljavanja u vremenu Marije Terezije i Franje Josifa narednih dvesta godina živeli u multietničkoj i multikonfesionalnoj koegzistenciji sa drugima, u Banatu i Bačkoj. Drugi svetski rat donosi stradanje Srba i Jevreja, vojno sposobni deo nemačke etničke populacije, poput fiktivnih sinova Jakoba Jeriha, stupa u jedinice Vermahta. Oni preostali u selu, deca poput Milana Maljevića, prinuđeni su da postanu paorske sluge i nadničari.

Na tom odnosu međusobne upućenosti do zavisnosti, Jakob će postati nesuđeni očuh, njegov duhovni otac kojeg nije imao ili jeste u liku gazde kafane Paje – Pavla Vuisića u prvom delu. Zanimljivo da Bauer upravo pravi sraz početka ove priče kastujući Vuisića i Perovića za pomenute uloge snažne ekspresivnosti, minimalne verbalnosti, procenivši da mogu da ih nosi samo Cica, u tom trenutku na vrhuncu pozorišne karijere, i Paja najpopularniji filmski glumac ’70. Znatiželjom šta je bilo posle, mogli bismo TV seriju Soje Jovanović „Osma ofanziva“, koju je pored Ćopića takođe pisao Arsen Diklić, da tretiramo kao treću sezonu „Salaša“ i „Jakobsfelda“. Zanimljivo spram svih hitova i pesama Zvonka Bogdana i Đorđa Balaševića, ona koja je ponajviše himnična, saundtrek je serije „Ja sam rođen tamo na salašu“ – Miomira Saše Petrovića i Dragana Cileta Markovića.

Cica Perović je rođen 6. maja 1926. u Kragujevcu. Otac mu je bio vojno lice, pa je detinjstvo proveo u njegovim garnizonskim prekomandama na jugu Srbije. O njemu je najmanje poznato da je sa samo 17 godina, ’43, odveden u radni logor u Nemačku Trećeg rajha. Po oslobođenju i povratku u Beograd je službenik Ministarstva socijalnog staranja, radnik u industriji Precizna mehanika, knjigovođa u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Potonji ambijent ga je opredelio da 1949. upiše glumu u klasi Joze Laurenčića na tek osnovanoj Akademiji u Beogradu. Početkom pedesetih dobio je prve uloge u Beogradskom dramskom zatim u JDP-u, kao i filmu. Sredinom decenije debituje kod Žorža Skrigina u filmovima „NJih dvojica“ i „Potraga“ kao i Vuisić. Kod Nanovića u „Šolaji“ i Tanhofera u „Osmim vratima“. Nakon trilera „Poslednji kolosek“ – Žike Mitrovića i romantičarskih ostvarenja Soje Jovanović („Pop Ćira i Pop Spira“, „Diližansa snova“) paralelnom karijerom u makedonskoj YU kinematografiji, 1963. dobiće Zlatnu arenu u Puli za komediju Mila Đukanovića „Muškarci“, i u zajedničkoj triologiji sa filmovima „Ne diraj u sreću“ i „Inspektor“ (kao i Vuisić).

Šezdesete godine predstavljaju period njegove vladavine filmom, počev od čuvene šprahfeler epizode nevinog optuženog u filmu „Tri“ Saše Petrovića, žanrovskih trilera „Ubica na odsustvu“, „Pošalji čoveka u pola dva“ i crnog talasa: „Buđenje pacova“, „Pohod“ i „Vrane“. Perović je prvi izbor Đorđa Kadijevića, kod koga je osim čobanina s teletom u „Pohodu“ igrao u „Pukovnici i Leptirići“. Željko Simić u monografiji piše da Živojin Pavlović nakon „Pacova“ ga više nije uzimao u podelu jer je pojeo film. Prva TV serija „Kod sudije za prekršaje“ je vreme apsolutne Cicine popularnosti. Balast sa kojim se svojeglavo borio karantinskom izolacijom od sveta u Srpskoj kafani, asketskim životom u garsonjeri sa madracom, putovanjima po svetu od Afrike do Indije. Zavodljivo blag iako najčešće u gardu, prirodom introvertan, na početku licem nežan pa robustan, nešto između Đuze Stoiljkovića i Burduša. Bora Todorović bi rekao da je imao emotivni stakato jer je izražajno naizgled bio nervozan, brzih isprekidanih rečenica, u biti autentično prirodan.

Do njegove pojave, naše pozorište i film nisu imali sličnu uporednu referencu. Zahvatio i obeležio kraj epohe koju su činili Ajvaz, Starčić, Ljubiša Jovanović i Milivoje Živanović, početak nove u gde su uporedo sa njim pridošli Branko Pleša i Jovan Milićević. Potom svi iz ansambla Ateljea 212 (čiji je bio član), junaci filmova Praške škole koju nije dočekao, da bi danas bio popularan kao Zoran Radmilovića i Bata Stojković (ili Paja Vuisić). Tokom sedamdesetih snimiće igrane i TV filmove: „Gospodin Foka“, „Veliki dan“, „Most“, „Ubistvo u noćnom vozu“, „Siroti mali hrčci“, „Proces Đordanu Brunu,“ „Protiv Kinga: i pomenuti „Paviljon VI“. U kojima će glumiti socijalne likove sa margine jugoslovenskog društva tog vremena. Lik sličan Jerihu ponoviće u filmu Antuna Vrdoljaka „Mećava“, poslednja rola još jedan dobri Nemac, mlekar Johan Krava u 11. epizodi „Povratka otpisanih“ ’78, kada je u 51. godini preminuo od tumora. Sto godina rođenja i pet decenije od smrti, Perović sem ulice na starom Ceraku, zaboravljen.

U dokumentarnom filmu Feliksa Pašića, Dragan Nikolić govori o Peroviću kao najboljem od svih njih. U kontekstu današnjeg vremena, motor s unutrašnjim sagorevanjem poput Nebojše Glogovca. O njemu makar postoji nekakav video i pisani trag običnom čitaocu doduše neprijemčive biografije. O Vuisiću unatoč legatu supruge Mirjane, samo loša zbirka anegdota bez glave i repa „Posle fajronta“. Kad bi ovo bila pristojna država i normalno vreme, tzv. gradonačelnik Šapić bi umesto kantara ili deluzije o Draži na Terazijama, digao spomenik tom titanu srpskog i jugoslovenskog filma. Makar danas veštačkoj inteligenciji i 3D printeru nije teško zadati prompt, da npr. zaliči Čerčilu na Vajtholu jer su ga njime fizički uspoređivali. Ili bi Bazdulj glodur dokumentarnog programa RTS-a, naručio, snimio, film o njemu, mesto što izigrava klovna na Juronjuzu. Cica bi dobio posvetu, kada bi najznačajniji domaći glumci koji svakodnevno igraju u tzv. fondaciji na ćošku Dušanove i Knićaninove ulice predložili da programski tako značajna scena ne asocira na kladionicu. Da su preživeli rat, kao Cica logor i Paja Sremski front, pisali bi ovde i o njihovim vršnjacima Bošku Buhi i Sirogojnu koji takođe obeležavaju stogodišnjicu rođenja. Čini se kao da je baš taj rat, formatirao Perovića i Vuisića ljudima i glumcima kakvi su bili.