Promocija Monografije Žarko Laušević festivalski događaj na 73. Puli: Bjela i Andrija Kuzmanović rasplakali publiku

Monografiju je priredila Radmila Stanković, novinarka Radara, a pre ove promocije, 8. jula u okviru predfestivalskih programa, u Srpskom kulturnom centru u Puli svečano je otvorena izložba „Oficir s ružom – Žarko Laušević“, svojevrsni omaž glumačkom velikanu koji je za ulogu u filmu „Oficir s ružom“ 1987. osvojio Zlatnu arenu.

Monografija je rezultat obimnog rada, i autora koji su pisali tekstove o pojedinim segmentima njegovog glumačkog i privatnog života, i Radmile Stanković koja je sve to priredila – misli i sećanja preko 50 Lauševićevih saradnika i prijatelja.

Na promociji u Puli, u razgovoru koji su moderirali ktritičar Boško Picula i književnik Đorđe Matić, jedan od autora tekstova u monografiji, o tome ko je za njih bio Žarko iliti Lauš, vrlo emotivno i dirljivo govorili su Dragan Bjelogrlić i Andrija Kuzmanović, kao i Benita Marinović u ime izdavačke kuće Hipatia. Na kraju, iz publike se svojim sećanjem sa istim emocijama u razgovor uključio i hrvatski glumac i reditelj Dejan Aćimović,  a aplauzima je pozdravljena i Anita, Lauševićeva supruga koja je takođe bila u publici.

Doajenka srpskog i hrvatskog novinarstva, kako je Matić predstavio Radmilu Stanković s obzirom da je u jednom periodu nekadašnje Jugoslavije bila i dopisnica zagrebačkog Vjesnika, prema njegovim rečima, napravila je monografiju koja nije uobičajena i na kakve smo uglavnom navikli, i koja bi po mnogo čemu mogla da se svrsta u podvige.

– Najzaslužnije za njen nastanak su Benita Marinović i Žarkova supruga Anita, koja je s njim delila svu muku njegovog života – istakla je Stanković. – A ja sam radeći na monografiji imala užasnu obavezu i odgovornost, neprestano sam razmišljala da li bi Žarko to voleo, i šta bi on o svemu tome rekao – izjavila je između ostalog Stanković, koja je u nizu godina sarađivala s njim i privatno se poznavala, a posebno su poznati intervjui koje je s njim radila putem mejla tokom njegovog života u Americi.

To su bile njegove ispovesti o svemu što se dogodilo pre nego što je otišao u Ameriku, kao i o njegovom američkom životu.
Njena ideja je bila da ljudi sa kojima je razgovarala o Žarku, njegove kolege i prijatelji, govore o njemu iz najrazličitijih pozicija, i da tako upoznaju širu javnost sa Žarkom kakvog možda nisu poznavali.

– Stalo mi je da čitaoci osete Žarkov duh, volela bih da ga vide kao čoveka koji je pun ožiljaka i tuge, ali koji to nije pokazivao – navela je Stanković koja je i urednica monografije.

Prema rečima Bjelogrlića, Laušević je došao u fazu života u koju dolaze najveći glumci, poput Pavla Vuisića ili Fabijana Šovagovića, kad je dovoljno da samo uđu u kadar, i prisetio se događaja koji zbog obaveza nije stigao da napiše za ovu monografiju.

– Priča se dešava 2007. ili 2008. godine u Njujorku. Žarko je već dugo tamo, mi se nismo videli otkad je otišao, i sreli smo se tamo. Nikad nismo mnogo pričali o filmu, umetnosti, naši razgovori su uvek bili o životu i događajima kod nas. U Njujorku je bio US Open i ja mu kažem kako ću da idem da gledam Đokovića, a on na to odgovori da ga nikad nije gledao uživo, a mnogo bi voleo. Dobro, pitaću Noletove roditelje da li mogu da ti obezbede karte.

Oni, naravno, obezbede, ispričao je Bjelogrlić, za njega i za Anitu, i to VIP box karte.

– Ali, kad smo našli, umesto da se obraduje, Žarko se rastužio. Za te karte na ulazu traže identifikaciju. Otvorio je novčanik i pokazao mi crvenu papirnu vozačku dozvolu još iz vremena Jugoslavije, koju je pri tom Anita oprala s pantalonama. To je jedini dokument koji je imao.
Razmišljao sam da li sam ga još više uvalio u problem, na sve ono njegovo, i kako taj veliki čovek, s kojim sam se povremeno družio i imao privilegiju da radim živi kao čovek bez države, bez identiteta, sa tim jednim papirom u džepu.

Priča ima srećan kraj, kako je istakao, Žarko je prošao i gledao je Noletov meč.

– A onda je krenula duga agonija da u Srbiji dobije dokumenta – rekao je Bjelogrlić, završavajući svoju priču suzama.

Andrija Kuzmanović pripada generaciji koja nije imala priliku da Lauševića gleda na sceni i vidi njegove, kako je izjavio, pozorišne dragulje.

– Kao klinac gledao sam ga u filmovima, i Žarko je jedan od onih glumaca zbog kojih sam izabrao ovu profesiju. Radio sam s njim u „Senkama“ i zahvalan sam Bjeli što mi je dao priliku za to iskustvo. Mislim da je Žarko bio ne samo jedan od najvećih glumaca na Balkanu, nego da je svetski glumac – rekao je Kuzmanović.

Jedan od vodećih glumaca mlađe generacije i dobitnik brojnih nagrada, prisetio se i saradnje koju su ostvarili u filmu „Ime naroda“ Darka Bajića, i kolegjalnih saveta koje je dobio od njega.

– Žarko je bio moj idol – završio je svoju priču o njemu Kuzmanović.

Kako je istakla Benita Marinović, Žarko Laušević je bio čudo od glumca.

– Napraviti monografiju koja će ličiti na njega, koja će dočarati i koliko je on bio izuzetan kao čovek, nije bilo nimalo jednostavno i lako. Ali, poklopile su se neke dobre stvari i u smislu finansijske podrške koja je stigla iz Filmskog centra Srbije i iz Slovenije. Osećam da je Žarko sa nama ovde u Puli, i zahvalna sam festivalu na ovom pozivu i časti – izjavila je Marinović.