Novinarstvo je najbolja i najmoćnija profesija na svetu: Aleksandra Krstić za Danas

Za mene, prošlost je izuzetno važna i stalno prisutna. Ona je i prostor i vreme u koje se vraćam, da bolje vidim neke događaje, odluke, da procenim sadašnjost i probam da zamislim budućnost. Lična prošlost je, kao i podsvest, gotovo uvek spakovana u neke fioke, poluotvorene, zatvorene, širom otvorene, i te fioke postoje u svakom od nas, kao na onoj čuvenoj Dalijevoj slici „Antropomorfni ormar“ iz 1936. Tako posmatram i našu generalnu prošlost, imam jasna i živa sećanja na svoju zemlju, sve kroz šta smo prošli, dobro je da se povremeno zaviri u njih da bi se dobila malo drugačija perspektiva u odnosu na ono što živimo danas.
***
Prva sećanja vezana su za Banovo brdo, kraj u kome sam odrasla i gde i danas živim. Sećam se širokih ulica, niskih kuća, velikih livada i parkova, pitomog i mirnog kraja koji krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina 20. veka nije bio previše urbanizovan. U mojoj ulici bilo je tek nekoliko kuća, nijedna nije imala ogradu ni kapiju, koncept života je bio mnogo slobodniji, otvoreniji. Sećam se velike breze u svom dvorištu oko koje su se okupljala sva deca iz kraja i igrala od ujutru do uveče.
***

Na mestu na kome se danas nalazi pomoćni stadion Čukaričkog bila je samo ogromna poljana, tu su nas mama, baba i deda vodili da gledamo cirkuske predstave. Jedno od najživljih prvih sećanja koje imam je šetnja sa mamom u Požeškoj ulici, sestra i ja smo baš male, obe je držimo za ruke, sestra nosi hulahopke na glavi jer glumi da ima dugu kosu, smejemo se, bezbrižne smo, zajedno smo.
***
Deca sa Banovog brda su oduvek mogla da idu u jednu od tri škole u kraju. Iako sam po mestu stanovanja pripadala Osnovnoj školi „Banović Strahinja“, upisala sam OŠ „Filip Kljajić Fića“ godinu dana pre svoje generacije, imala sam samo 6 godina kada sam krenula u prvi razred. Mislim da je, kada danas posmatram, to najbezbrižniji period mog života. Učila sam ruski i engleski, imala sve petice, išla u najbolji razred 8/1, učiteljica Božana nas je naučila redu, poštovanju i disciplini, a razredna Boja, koja nam je predavala istoriju, je bila blaga i bila nam je uvek naklonjena.
***
Taj život u „Fići“ od 1985. do 1993. je bio neverovatno lak i istovremeno posebno težak. Dok se zemlja raspadala, dok je divljao rat, država grcala u sumanutoj inflaciji, neizvesnosti, konfliktima u susednim državama, u kojima smo svi imali po nekog ko je bio na ratištu, u odeljenju smo svi bili bliski, čuvali smo se, tu su se desile prve ljubavi, čuvena zimovanja na Jabuci, letovanja u Buljaricama, mala matura u Vrnjačkoj Banji.
***
„Fića“ je bila oaza sigurnosti, čak je kao jedina škola u to vreme imala klizalište i bazen, na terenima smo kod Cece na fizičkom trčali i naporno vežbali preko dana, a uveče smo se na to mesto vraćali kao na mesto izlaska. Tu sam stekla najbolje prijatelje, najbolje drugarice sa kojima sam provela detinjstvo, odrastala.
***
Ono što zaista pamtim je neko neverovatno jedinstvo, svi smo se voleli, podržavali, svi su poznavali sve, moja mama i sestra su znale sve moje prijatelje, svi su nam dolazili u kuću, išla sam svuda, delili smo iste vrednosti, poglede na svet. Društvo moje sestre, koja je dve godine mlađa od mene, a koji me poznaju ceo život, i danas me zovu Dada, tolika je bila naša povezanost i naša bliskost u onim, videćemo tek kasnije, užasnim vremenima.
***
1993. godine upisala sam klasično odeljenje u Filološkoj gimnaziji, jednoj od najboljih beogradskih škola. Moje klasično školovanje, učenje starogrčkog i latinskog jezika i književnosti tokom devedesetih godina u Srbiji možda danas nekom izgledaju kao beg od stvarnosti, kao potreba da se distanciraš od realnosti koja je bila surova i sirova. Za mene, Filološka je značila sve – i ljubav prema nauci, prema jeziku, istoriji civilizacije, čitanju, pisanju, istraživanju, kritičkom razmišljanju, samopreispitivanju, filosofiji, Platonu, Sapfo.
***

I ljubav prema drugaricama sa kojima sam delila mnogo više od školovanja, u onim teškim vremenima za sve nas, i sa kojima i danas imam neraskidiv odnos. Beznađe u kome se našla Jugoslavija, kompletna izolacija od sveta, sve je uticalo na moja srednjoškolska razmišljanja o budućnosti, ali i na naš ukupan pogled na svet iz perspektive sjajno obrazovanih mladih ljudi koji su se, kao maturanti 1996/1997. godine pridružili studentima Beogradskog univerziteta i izašli na ulice Beograda da protestuju protiv režima Slobodana Miloševića.
***
Novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu sam upisala 1998, u godini u kojoj su donesena dva najgora zakona – Zakon o javnom informisanju koji je disciplinovao medije i novinare, i Zakon o univerzitetu, koji je disciplinovao nepodobne profesore. Te godine su i te kako obeležile moj život i uticale na to da već u prvim godinama studija počnem da se intenzivnije interesujem za novinarstvo, izveštavanje o istini, činjenicama, da postavljam pitanja.
***
Vrlo brzo nam je prekinut semestar i otkazana su nam predavanja jer smo, umesto na fakultetu, naredna tri meseca živeli po skloništima tokom NATO bombardovanja 1999. Ovi događaji su i danas jako živi u mom sećanju, oni su verovatno predodredili moj novinarski poziv jer sam svojim očima videla šta je politička i medijska propaganda i na jednoj i na drugoj strani, kako laž i manipulacija na televiziji mogu da ostave duboke posledice na sve nas, a istovremeno su izoštrili moje stavove, poglede, moj karakter.
***
Tek što smo se vratili na fakultet, našla sam se ispred Narodne skupštine 5. oktobra 2000, protestovala sa najbližima, nagutala se suzavca, bila deo promena. Odmah posle demokratskih promena počela sam honorarno da radim u Večernjim novostima, tada najboljoj novinarskoj školi za mlade novinare – u kratkom boravku u toj redakciji, krajem 2000. i tokom 2001, još sam bila studentkinja, ali sam upravo tamo naučila kako da novinarski razmišljam, jasno i kratko pišem, ne trošim ni vreme ni reči. Imala sam sjajnog urednika u Beogradskoj rubrici i odlične kolege od kojih sam učila posao.
***
Kada sam konačno savladala da u nekoliko rečenica napišem „potpis“ za sliku i naučim šta je suština, kao i to da vesti iz sektora vodovoda i kanalizacije moraju da budu tačne, objektivne, pouzdane, mogla sam za sebe da kažem da ima nade da budem dobra novinarka. Iz Novosti sam otišla da bih završila fakultet. I danas verujem, bez obzira na naše međusobne ideološke razlike, različite karijere i živote, politička opredeljenja, da je moja generacija na fakultetu ostala povezana neraskidivim vezama baš zbog vremena u kome je odrastala i događaja na koje smo i sami, kao studenti, imali uticaj.
***
Najveći uticaj na mene u profesionalnom smislu imala je Lila Radonjić, jedna od naših najboljih političkih novinarki, koja mi je tokom studija bila nastavnica veština na televizijskom novinarstvu i koja me je 2002. pozvala da dođem na praksu u Produkcijsku grupu Mreža, gde je tada bila glavna i odgovorna urednica.
***

Sećam se prvog televizijskog zadatka tog oktobra 2002, tada sam apsolventkinja, trebalo je da uradim anketu u Knez Mihailovoj povodom prvog predsedničkog TV duela Labus -Koštunica koji se održavao u Staklencu na Trgu republike. Ništa teže od te ankete, posle koje sam ostala u Mreži punih 10 godina. Mreža je moja druga kuća, tamo sam naučila šta je kvalitetno, etičko, profesionalno izveštavanje, kako se rade prave novinarske priče, poštuje timski rad, kreativno razmišlja, stvara tim, dobijaju nagrade. Tamo sam novinarski stasala i odrasla.
***
Diplomirala sam 2003, samo par meseci nakon što je ubijen Zoran Đinđić, koga sam imala priliku da sa celom svojom generacijom upoznam i slušam kako odgovara na najbolja novinarska pitanja kada je Lila radila one fantastične političke intervjue u emisiji „Debata“ u Medija centru, a mi kao studenti bili gosti u studiju i kada smo mogli da pitamo premijera šta smo hteli. Đinđić je ubijen u martu 2003, odmah je proglašena „Sablja“, bilo je mučno i teško, neizvesno vreme, ubijen entuzijazam za daljim reformama, zemlja je praktično stala.
***
Ja sam se u tim trenucima bavila diplomskim radom u formi 30-minutne dokumentarne TV emisije o reformi Beogradskog univerziteta koji je odmah emitovan u TV Mreži na Prvom programu RTS. Diplomirala sam 2003. u junu sa desetkom, u tom strašno napetom društvenom trenutku, u kome se već bavim novinarstvom i u kome svojim očima vidim kako je medijski pripreman atentat na premijera, kako je novinarstvo na meti moćnika, propagandista, koliko je ranjivo, podložno pritiscima, manipulaciji.
***
Tokom desetogodišnje novinarske karijere u Mreži proputovala sam region i Evropu, išla na mnoga stručna usavršavanja, čak i na čuvenu BBC-jevu školu novinarstva u Liverpulu, izveštavala o politici, evropskim integracijama, društveno osetljivim temama, nevidljivim ljudima i njihovim porodicama. Dobila sam tri nagrade za najbolje priloge o EU integracijama Srbije i jednu nagradu za priču o medijskoj etici. U novinarstvu sam puno naučila o profesiji, etici, veštinama, ljudima i kontekstima, a najviše o sebi. Praktično novinarstvo me je pripremilo za ono što je usledilo kasnije, ne samo za promenu karijere, nego i za odnos prema životu.
***
Po povratku sa porodiljskog odsustva na novinarske zadatke u Mreži shvatam da je 2007/2008. novinarstvo u mnogo goroj situaciji nego kad sam otišla. Plate su sve manje, emitovanje nezavisnih produkcija sve teže, Javni servis nije to što treba da bude. Medijska scena se suočava sa ozbiljnim problemima. O tome razgovaram sa profesorima na master studijama na FPN, od kojih učim kako kritički da se odnosim prema medijima u Srbiji, ali i kako da istraživački povezujem aktuelna društvena događanja i izazove u medijskim reformama.
***
Zato je moj završni rad na master studijama baš na temu digitalizacije televizije u Srbiji kao temi na kojoj se vide svi pokušaji i sve propasti jedne dobre ideje medijske reforme o kojoj političari nisu znali ništa, a građani još manje. Na tom istraživačkom tragu sam upisala i doktorske studije Kulture i medija i do 2015. istraživala uzbudljiva pitanja medijske reprezentacije, odnos novinarstva i politike, komuniciranje EU institucija, medijsku etiku, pritiske na novinarstvo…
***
U ovom periodu sam, na predlog Lile Radonjić i podrške Odeljenja za novinarstvo i komunikologiju, već bila primljena u radni odnos na Fakultetu političkih nauka, što mi je dalo vetar u leđa, malo veću sigurnost i otvorilo nebrojene mogućnosti za napredak. Iako se nisam više aktivno bavila novinarstvom, povremeno sam se vraćala u Mrežu sa zanimljivim temama i drugom vrstom pristupa – istraživačko iskustvo i rad sa studentima izoštrio je moje novinarske veštine, i zauzvrat – novinarsko iskustvo unapredilo je moje akademsko pisanje i podstaklo me je da budem bolja, objektivnija, prisutnija, dalo mi je motivaciju da vidim drugačiju perspektivu od one koja je bila dominantno prisutna.
***
Novinarstvo predajem iz glave i srca. Iza mene su generacije studenata kojima sam bila asistentkinja, docentkinja i profesorka i od kojih sam učila kako da ispratim trendove, obratim pažnju na ono čega nije bilo u silabusu, pronađem način da dovedem novinare i urednike iz prakse, pošaljem ih na praksu, povežem ih sa medijskim tržištem, preporučim stranim univerzitetima, osluškujem šta ih zanima i ne zanima, gradim sa njima prostor u kome smo svi slobodni kao ljudi i u kome svako ima pravo na mišljenje i stav.
***
Novinarstvo je najmanje u slušaonicama, najviše je u redakcijama, na terenu, sa ljudima. Zato mi je i danas važno da studentima, koji vide sebe u novinarstvu, omogućim da o profesiji uče i u vankurikularnim aktivnostima, na Radionici ekonomskog novinarstva koju već pet godina organizujemo sa nedeljnikom Vreme, radionici o etičkoj upotrebi veštačke inteligencije u novinarstvu u saradnji sa BIRN-om, i mnogim drugim redakcijama, organizacijama civilnog društva i medijskim udruženjima sa kojima dugo radim na unapređenju slobode medija i stanju demokratije u Srbiji.
***

Zapanjujuće je koliko je pitanje odgovornosti novinara i medija danas relativizovano u svakom pogledu. U antimedijskom kontekstu, u kome su kritički orijentisani novinari tretirani kao neprijatelji režima, nema mnogo prostora za bilo kakav napredak osim za stalnu borbu za slobodu medija. Polarizacija u medijima i društvu postoji oduvek, i vrlo je jasno da su oštrim podelama doprineli pre svega političari na vlasti, ali i oni mediji koji služe održanju takve propagande, manipulacije, nasilja. Novinarstvo je danas u najgorim vremenima, i dalje je finansijski neodrživo, politički i ekonomski pritisnuto, društveno izvikano, fizički nebezbedno, psihološki opterećujuće, tehnološki neizvesno.
***
I pored svega toga, iz onog što pamtim i znam o novinarstvu iz oba svoja života, i akademskog i novinarskog, ono je istovremeno i najbolja i najmoćnija profesija na svetu jer, uprkos svim tim udarcima, šamarima, pretnjama, vidiš kako tamo negde stoji neko ko pita u tvoje ime, u ime javnosti, ko traži odgovore za tebe, ko na delu pokazuje šta znači odgovornost.

O sagovornici

Aleksandra Krstić je redovna profesorka i prodekanka za naučnoistraživačku delatnost Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Oblast njenog interesovanja su medijske studije i novinarstvo. Objavila je dve monografije, „Mediji, novinarstvo i Evropska unija“, FPN, 2020. i „Rat protiv novinara: mehanizmi nasilja i političke kontrole nad medijima“, Arhipelag i FPN, 2025. Objavila je i preko pedeset naučnih i stručnih radova u međunarodnim i nacionalnim časopisima i tematskim zbornicima.

Profesorka Krstić rukovodi značajnim nacionalnim i međunarodnim istraživačkim projektima, Centrom za medije i medijska istraživanja FPN i predsednica je Udruženja za političke nauke Srbije. Radila je kao TV novinarka u PG Mreži, dobitnica je prestižnih novinarskih nagrada. Piše analize i novinarske tekstove za nezavisne nedeljnike. Trči na duge staze, takmiči se u disciplinama od 5 i 10 km, a trenutno se sprema za prvi polumaraton.

Novinarstvo

Novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu sam upisala 1998, u godini u kojoj su donesena dva najgora zakona – Zakon o javnom informisanju koji je disciplinovao medije i novinare, i Zakon o univerzitetu, koji je disciplinovao nepodobne profesore. Te godine su i te kako obeležile moj život i uticale na to da već u prvim godinama studija počnem da se intenzivnije interesujem za novinarstvo, izveštavanje o istini, činjenicama, da postavljam pitanja.

Odgovornost medija relatizovana

Zapanjujuće je koliko je pitanje odgovornosti novinara i medija danas relativizovano u svakom pogledu. U antimedijskom kontekstu, u kome su kritički orijentisani novinari tretirani kao neprijatelji režima, nema mnogo prostora za bilo kakav napredak osim za stalnu borbu za slobodu medija.