„Srbija pobeđuje“ kao loš vic

S jedne strane, videli smo osmehe, duksere i nalepnice na kojima piše „Studenti pobeđuju!“. S druge strane, dobili smo još jednu u nizu konferencija za štampu gde nam se, uz dramatične pauze, objašnjava kako zapravo „Srbija pobeđuje“, čak i dok joj se temelji krune pred očima.

Postoji nešto duboko ironično u tome što vlast, sa svim svojim budžetima i marketinškim magovima, mora da prepisuje slogane od onih koje naziva „stranim plaćenicima“. Slogan „Srbija pobeđuje“ deluje kao bleda, fotokopirana verzija studentskog krika. To je onaj momenat kada se stariji stric pojavi na žurci u patikama koje su tri broja premale, pokušavajući da koristi sleng koji ne razume. Dok studenti pobeđuju strah deleći nalepnice, vlast „pobeđuje“ zdrav razum.

Ta njihova „pobeda“ najbolje se vidi na mapi. Dok nam se servira narativ o nepokolebljivosti, realnost Briselskog i Ohridskog sporazuma svedoči o tihoj predaji deo po deo, šraf po šraf. Predali su energetiku, telekomunikacije, tablice i sudstvo, a zauzvrat dobili, obećanje o nečemu što se zove ZSO, a što postoji samo u fusnotama koje niko ne čita. To nije kompromis, to je strateško povlačenje koje se narodu prodaje kao diplomatski trijumf. Ako je to pobeda, kako onda izgleda kapitulacija?

Ali ne gubi se Srbija samo na granicama; ona se gubi u sopstvenom krvotoku. Danas smo zemlja koja nema nijednu relevantnu domaću banku. Naš novac teče kroz tuđe vene, a mi smo samo podstanari u sopstvenoj ekonomiji. Još poraznije je stanje u farmaceutskoj industriji. U zemlji koja se hvali „zlatnim dobom“, mi nismo u stanju da proizvedemo dovoljno običnog fiziološkog rastvora. Dok se grade kule i gradovi od stakla, osnovna medicinska sredstva postaju luksuz ili deficitarna roba.

Vrhunac tog apsurda je sudbina Apoteka Beograd. Umesto da gradimo stubove javnog zdravlja, mi ih gasimo. Zašto? Jer je neko bacio oko na atraktivne lokacije. U svetu ove vlasti, prostor se ne meri brojem izlečenih ljudi, već brojem kvadrata koji se mogu pretvoriti u kafić ili luksuzni apartman. To je ta „pobeda“, pobeda profita nad potrebama građana.

Ono što plaši sistem nije broj studenata na ulici, već njihova svežina. To su deca koja vide da se država prodaje na rate. Oni ne žele da budu generacija koja će Srbiju gledati samo na razglednicama dok tamo negde u „belom svetu“ grade tuđe sisteme jer je njihov pretvoren u privatni posed jedne stranke.

NJihova hrabrost je tiha, ali uporna. I dok se aktivisti vlasti, ti „heroji“ iz senke sa kapuljačama, trude da nasiljem zaustave mladost, oni ne shvataju najosnovniju lekciju istorije: sila je dokaz slabosti.

Predsednik može na konferencijama crtati grafikone i obećavati plate od hiljadu i po evra do neke daleke 2027. ili 2030. godine, ali realnost ga sustiže brže nego što on stiže do studija. Pogledajmo Mađarsku. Orbanova stranka, taj monolit moći, počela je da puca onog trenutka kada je narod shvatio da se od nacionalnih slogana ne plaća kirija.

Sličan scenario se nazire i ovde. NJihove pristalice se polako bude, a kad se to desi, biće to buđenje uz težak mamurluk. Shvatiće da su te silne „pobede“ zapravo bili porazi zapakovani u sjajan celofan, od prodaje resursa, preko Banjske, do inflacije koja pojede pola plate pre nego što stignete do kase.

Dok se u studijima sa nacionalnom frekvencijom iscrtavaju grafikoni o ekonomskom čudu, predsednik nam usputno, kao fusnotu, priznaje cenu te „stabilnosti“, 17 miliona evra više plaćamo samo da bismo dopunili naftne rezerve, jer smo čekali da cene skoče pre nego što smo se setili da natočimo. To je ta specifična matematika vlasti: svaki propust se fakturiše narodu, dok se posedovanje rafinerije slavi kao vrhunsko vizionarstvo, a ne kao puka infrastruktura koja je preživela decenije. Obećavaju nam se rast od 2,8 odsto i rešavanje sudbine NIS-a u maju, dok se pogled upire ka horizontu 2027. godine. Ekspo i Nacionalni stadion postaju novi totemi režima, betonski spomenici koji moraju biti gotovi do decembra, jer u svetu ove vlasti, država se ne meri kvalitetom života, već brzinom kojom se meša malter.

I dok se beton steže, steže se i obruč oko neistomišljenika. Statistika se ponovo koristi kao štit; predsednik maše istraživanjima Ipsosa i nekakvim „indeksnim poenima“ prednosti, kao da se poverenje građana meri na digitalnoj vagi, a ne u praznim novčanicima. Vrhunac cinizma dostiže se onog trenutka kada se sopstveni studenti, naša deca, braća i sestre, porede sa metodama Pola Pota, dok im se istovremeno, očinski pokroviteljski, nudi „otvaranje očiju“.

Optužiti mlade ljude da su instrument „Šolakovih medija“ i da kandiduju „najgore u društvu“ samo zato što odbijaju da učestvuju u fingiranom dijalogu, vrhunska je potvrda straha koji vlada u vrhu. Za vlast, student nije subjekt koji misli, već zalutala duša koju treba vratiti na „pravi put“, onaj koji vodi direktno od televizijskog studija do gradilišta stadiona, bez zaustavljanja kod pitanja o odgovornosti, nadstrešnicama ili budućnosti koja nije na prodaju.

Kritičari ove vlasti nisu neprijatelji države; oni su njena jedina šansa. Kad student zalepi nalepnicu na stub sramote, on ne ruši državu, on je popravlja. Sarkastično je nazivati pobedom situaciju u kojoj institucije ćute, sudstvo žmuri, a apoteke postaju nekretnine za odabrane.
Pravi optimizam leži u toj deci. Oni su dosledni, istrajni i, što je najvažnije, pametniji od pendreka. Oni znaju da se budućnost ne gradi lex specialisima, već integritetom.

Slogan „Srbija pobeđuje“ u ustima vlasti zvuči kao loš vic. Ali rečenica „Studenti pobeđuju“ zvuči kao obećanje. I dok se vlast bavi prekrečavanjem istine, studenti su već odavno prekrečili njihovu ideologiju straha.

Dok se vlast bavi prepisivanjem slogana, Srbija polako shvata, prava pobeda ne dolazi sa televizije. Ona dolazi sa ulice, iz ruku onih koji odbijaju da odu. I dok se vlast plaši ‘majdanizacije’, treba zapravo da se plaši ‘normalizacije’, onog trenutka kada narod shvati da car ne samo da je go, već nam je prodao i odeću i apoteku, dok nam ni onaj deficitarni fiziološki rastvor više ne može isprati oči od ovoliko peska koji nam godinama prosipaju.

Studenti su već pobedili. Samo čekamo da ostatak Srbije otvori oči.

Autor je direktor Nacionalnog odbora IAESTE

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.