Kako zadati Putinu što veći udarac?

Uz dobro osmišljene mere, Zapad sada može da se pridruži tim naporima, pišu u analizi za CEPA.org Margari­ta Hvo­stova, stipendistkinja doktorskog programa u Centru za Britaniju i Evropu (CBE) Amelija Hadfild, šefica Odeljenja za politiku, osnivačka direktorka Centra za Britaniju i Evropu (CBE) i pomoćnica potpredsednika za spoljne odnose Univerziteta u Sariju.

Tokom poslednjih nekoliko meseci ukrajinske snage su u više navrata napadale rafinerije nafte, skladišta goriva i rezervoarske kapacitete širom Rusije. U novije vreme Ukrajina je proširila ovaj pritisak i na pomorsku logistiku: od početka jula znatno je povećala napade dronovima na brodove povezane sa ruskom „flotom iz senke“ u Azovskom moru, ometajući isporuke goriva ka okupiranom Krimu i primoravajući Rusiju da privremeno obustavi plovidbu kroz Donsko-azovski kanal.

Ukrajina tvrdi da je za deset dana do 15. jula pogodila 136 plovila. Ove operacije ne remete samo sposobnost Rusije da prerađuje naftu, već i njenu sposobnost da je transportuje i od nje ostvaruje prihode. Pogođene su i isporuke pšenice, napominju u analizi.

Izvoz nafte je od ključnog značaja za sposobnost Rusije da nastavi rat. Jer se na taj način finansiraju vojni izdaci, omogućavaju vojne operacije i predstavlja oslonac šire ekonomske otpornosti zemlje.

Zbog toga značaj nedavne ukrajinske kampanje ne leži samo u šteti nanetoj pojedinačnim postrojenjima ili brodovima, već u razotkrivanju slabosti čitavog lanca proizvodnje, prerade i plasmana nafte.

Kumulativni efekat koordinisanih ukrajinskih napada na rafinerije postaje sve teže ignorisati za Rusiju. Prema podacima Generalštaba Ukrajine, ukupni napadi su privremeno onesposobili 42,7 odsto projektovanih ruskih kapaciteta za preradu nafte.

Bez obzira na tačnu brojku, ukrajinska kampanja protiv rafinerija doprinela je široko rasprostranjenoj nestašici goriva širom Rusije, uz uvođenje racionalizacije, ponovljena zatvaranja rafinerija, pokušaje korišćenja alternativnih goriva lošijeg kvaliteta za domaće potrebe i transport, kao i vanredne mere vlade usmerene na stabilizaciju domaćeg snabdevanja gorivom.

Istovremeno, napadi na tankere „flote iz senke“ pokazuju da je Ukrajina sve spremnija da cilja samu osnovu transporta i tranzitne logistike koja omogućava ruski izvoz nafte. Ove operacije pokazuju da Ukrajina više nije usmerena samo na pojedinačne vojne ciljeve, već primenjuje kontinuirani pritisak duž čitavog ruskog naftnog lanca snabdevanja – od prerade i proizvodnje goriva do pomorskog transporta.

Slično kao i kod sankcija, problem je u tome što samo ometanje retko proizvodi trajne strateške efekte.

Oštećene rafinerije i naftovodi mogu biti popravljeni. Izvoz nafte može biti preusmeren. Tankeri mogu dobiti nove zastave, nova imena ili nove vlasnike. Ukrajina je pokazala gde se nalaze ranjive tačke Rusije, ali joj je potrebna snažna podrška velikih sila kako bi se pritisak zaista pojačao.

Zadatak za Evropu, Sjedinjene Države i Ujedinjeno Kraljevstvo, smatraju one, jeste da prepoznaju ta nova ranjiva mesta i obezbede da ih Rusija vremenom sve teže prevazilazi.

Ruski sektor prerade nafte ušao je u rat sa značajnom bazom zapadne tehnologije, nagomilanom tokom dve decenije modernizacije rafinerija.

Pre početka sveobuhvatne invazije, američke, evropske i druge međunarodne kompanije isporučivale su tehnologije za preradu, specijalizovanu opremu, inženjersko znanje i brojne industrijske sisteme koji su i dalje ugrađeni u mnoge od najvećih ruskih rafinerija.

Primeri su veoma značajni. Početkom 2022. samo nekoliko nedelja pre nego što je Rusija pokrenula punu invaziju, kompanija Honeywell UOP dogovorila je isporuku tehnologija za preradu, katalizatora, inženjerskih usluga i ključne opreme za nekoliko velikih postrojenja u rafineriji kompanije Lukoil u Permu.

Honeywell je prethodne godine zaključio sličan sporazum i sa Lukoilovom rafinerijom u Kstovu.

U Tuapseu, jednoj od strateški važnih ruskih rafinerija na Crnom moru, koja je više puta bila meta ukrajinskih napada dronovima, kompanija Siemens je isporučila šest industrijskih gasnih turbina SGT-800 za proizvodnju električne energije i pare u okviru proširenja rafinerije.

U međuvremenu, italijanska kompanija Maire Tecnimont podržala je modernizaciju rafinerije u Kstovu pružanjem usluga projektovanja, nabavke i izgradnje (EPC) za pet velikih procesnih postrojenja, uključujući postrojenja za hidroobradu dizela, proizvodnju vodonika i izdvajanje sumpora. To dodatno pokazuje u kojoj meri je modernizacija ruskih rafinerija zavisila od zapadnog inženjerskog znanja i industrijske ekspertize.

Ovi primeri ne znače da zapadne kompanije i danas snabdevaju Rusiju. Naprotiv, oni ukazuju na važniju činjenicu: mnogi sistemi koji predstavljaju osnovu ruske prerade nafte projektovani su oko specijalizovanih tehnologija, vlasničkih komponenti i inženjerskog znanja razvijenog van Rusije.

Iako je Moskva od 2022. godine intenzivno ulagala u zamenu uvoza, zamena ili održavanje složene infrastrukture za preradu nafte i dalje je znatno teža nego zamena standardne industrijske opreme.

Zbog toga svaki uspešan ukrajinski napad stvara potrebu za specijalizovanim popravkama koje se kroz ciljane kontrole izvoza i strože sprovođenje sankcija mogu učiniti sporijim, skupljim i neizvesnijim. Ista logika važi i za rusku „flotu iz senke“.

Od početka 2025. zapadne sankcije su proširene: više nisu usmerene samo na pojedinačne tankere, već i na vlasnike brodova, trgovce, registre, osiguravače i pružaoce pomorskih usluga. Evropska unija je pooštrila ograničenja u vezi sa prebacivanjem tankera između vlasnika i zastava, kao i proširila spiskove brodova povezanih sa flotom iz senke, dok je Ujedinjeno Kraljevstvo nedavno sprovelo prvo direktno zaustavljanje sankcionisanog tankera koji je prolazio kroz britanske vode.

To su važni koraci, ali sprovođenje mera i dalje ostaje fragmentisano. Brodovi i dalje menjaju zastave, vlasničke strukture i osiguravače brže nego što sankcije često uspevaju da ih prate, dok su fizička presretanja i dalje izuzetak, a ne pravilo.

Zato bi zapadna politika trebalo da se usredsredi na dva komplementarna cilja: sprečavanje Rusije da obnovi oštećene kapacitete za preradu nafte i otežavanje transporta i unovčavanja nafte koja se i dalje proizvodi.

Prvo, vlade bi trebalo da pooštre kontrole izvoza specijalizovane opreme, katalizatora, industrijskog softvera i inženjerske podrške neophodne za održavanje i popravku modernih rafinerija.

Umesto da se usredsrede isključivo na novu prodaju opreme, donosioci odluka bi trebalo da obrate veću pažnju na naknadno tržište podrške za postojeće zapadne tehnologije koje su i dalje ugrađene u ruski sektor prerade nafte.

Svako odlaganje u nabavci kompatibilnih komponenti ili tehničke podrške produžava efekte ukrajinskih napada.

Drugo, sankcije protiv „flote iz senke“ trebalo bi sve više da budu usmerene na sprovođenje mera, a ne samo na njihovo formalno uvođenje.

Sekundarne sankcije trebalo bi proširiti na posrednike koji omogućavaju izbegavanje sankcija, dok bi tesnija koordinacija među saveznicima trebalo da oteža operaterima flote iz senke da zaobiđu ograničenja putem prebacivanja tereta sa broda na brod, čestih promena zastava, netransparentnih vlasničkih struktura i alternativnih aranžmana osiguranja.

Fizičko zaustavljanje brodova, tamo gde za to postoje pravni osnovi, trebalo bi da postane verodostojno sredstvo sprovođenja sankcija, a ne izuzetna mera.

Održavanje ovog pritiska zahtevaće više od sankcija i kontrola izvoza koje se primenjuju odvojeno. Kako Evropska unija napreduje u pristupnim pregovorima sa Kijevom, otvarajući ovog meseca novi klaster o usklađivanju spoljne i bezbednosne politike, dok istovremeno nastoji da ojača sopstvenu bezbednosnu arhitekturu, ova dva procesa postaju sve teže razdvojiva.

Sankcije, kontrole izvoza, vojna podrška i integracija Ukrajine u EU trebalo bi da se sprovode kao deo jedinstvene, koherentne strategije, a ne kao niz paralelnih inicijativa.

Ukrajina je pokazala gde se nalaze slabe tačke Rusije. Sledeći korak je, zaključuju autorke, da se obezbedi da one ostanu slabe.