U čemu leži politička veština Zohrana Mamdanija: Slavoj Žižek o američkom snu i o tome ko su istinske američke patriote

Jedino preostalo pitanje bilo je empirijsko – kada će i na koji način će ostatak sveta prihvatiti isti model.

Taj narativ se raspao nakon 2001. godine i postepeno smo ušli u eru grubog pragmatizma. Jedini dosledan narativ nudili su trampisti i evropski rasistički nacionalisti – razvijeni hrišćanski Zapad predstavlja istorijski izuzetak, bogata civilizacija koja voli slobodu, a čiji je opstanak trajno ugrožen imigrantima, „kulturnim marksistima“, LGBT+ aktivistima i Evropljanima koji okrivljuju sami sebe.

Naravno, „vouk“ narativ, koji nacionalisti odbacuju, još je uži po svom dometu od njihovog. On je usmeren na jednog rasističkog ili seksističkog neprijatelja i čak ni ne pokušava da mobiliše većinu jer mu je cilj da pojedine grupe, poput transrodnih osoba, izdigne kao paradigmatske primere potlačenih. Pošto većina ljudi nije transrodna, ovaj narativ većini nudi samo osećaj krivice, umesto pozitivne vizije koja bi mogla da privuče širu javnost.

Međutim, sa usponom takozvanih demokratskih socijalista u Sjedinjenim Američkim Državama pojavilo se nešto novo. U govoru povodom 250. godišnjice Deklaracije o nezavisnosti, jedan od njihovih najistaknutijih predstavnika, gradonačelnik Njujorka Zohran Mamdani, ponudio je sasvim drugačiji narativ o tome šta Sjedinjene Države jesu i šta bi mogle da budu.

Mamdani nije došao na vlast promovišući akademski „vouk“ purizam, već usredsređujući se na lokalne probleme i položaj socijalno ugroženih. Zalagao se za besplatnu brigu o deci, besplatan javni autobuski prevoz, kontrolu visine kirija i dostupnije zdravstvene usluge. U svom govoru 4. jula tu politiku je pretočio u širu, globalnu viziju:

„Govore nam da je Amerika izuzetna zato što smo bogatiji, jači i moćniji od svih drugih… Istina je, prijatelji moji, da je Amerika izuzetna zato što ovde ništa nije zauvek određeno. Granica možda jeste zatvorena, možda smo hodali po Mesecu, ali posao ostvarivanja vrednosti koje su prvi put zapisane u Deklaraciji o nezavisnosti i dalje traje, prijatelji moji, i pripada svima nama. Pripada i našim najnovijim Amerikancima, onima koji danas stoje ovde sa mnom i koji su nedavno postali državljani. Pre skoro deset godina i ja sam osećao ono što vi osećate – radost što više nisam samo stanovnik Njujorka, već i Amerikanac. Svako od vas poseduje posebnu moć – moć da odluči šta Amerika znači.“

Mamdanijeva vizija je, naravno, ideološka. Ona predstavlja pojednostavljenu sliku stvarnosti, a ne potpunu i neulepšanu istinu. Ono što je najvažnije jeste da se direktno suprotstavlja populističkom narativu, što potvrđuju i histerični napadi desnice na Mamdanija.

U svom govoru povodom Dana nezavisnosti, 4. jula, predsednik Donald Tramp očigledno je imao na umu gradonačelnika Njujorka kada je, potpuno izvrćući istorijske činjenice, izjavio: „Komunizam je smrtonosna pretnja američkoj slobodi. To je najveća pretnja našoj zemlji, veća od Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, Perl Harbora ili čak 11. septembra.“

Ništa manje značajno nije ni to što je Mamdani izazvao kritike i dela radikalne levice. Kao odgovor na njegovo pozitivno pozivanje na Deklaraciju o nezavisnosti i Ustav Sjedinjenih Američkih Država, časopis Džejkobin objavio je komentar pod naslovom „Ponovo spalite Ustav“. U podnaslovu se navodi: „Ustav nije zaustavio Trampa – omogućio je njegovu vladavinu.“

Takvi argumenti nesumnjivo imaju određenu težinu. Kao što pokazuju Federalistički spisi, najveća briga američkih osnivača bila je da ograniče uticaj naroda na političke procese. Zato je Ustav uspostavio Elektorski kolegijum i druge institucionalne mehanizme koji otežavaju da politička većina neposredno ostvari svoju volju.

Američki osnivači bili su oligarhijska elita svog vremena. Džordž Vašington bio je jedan od najbogatijih ljudi u kolonijama. Na prvim izborima nakon osnivanja države glasalo je tek malo građana. Ustav, koji je u velikoj meri odražavao interese bele anglosaksonske protestantske elite (WASP), štitio je ropstvo. Čak su i Amerikanci irskog porekla dugo bili isključeni sa osetljivih položaja u državnoj upravi.

Za određeni deo levice, međutim, čak je i Frankfurtska škola predstavljala reakcionarnu zaveru. Dominantni narativ desničarskog populizma poreklo „vouk“ ideologije pripisuje Antoniju Gramšiju, a naročito Herbertu Markuzeu i Teodoru Adornu. S druge strane, pojedini levičari, poput filozofa sa Univerziteta Vilanova Gabrijela Rokhila, odbacuju ideju zapadnog kulturnog marksizma tvrdeći da je reč o antikomunističkom projektu koji je podržavala CIA kako bi diskreditovala „realno postojeći socijalizam“.

U oba slučaja vredi imati na umu zapažanje Žan-Pola Sartra da je tekst koji podjednako napadaju obe strane – bilo da je reč o američkom Ustavu ili o knjizi Jednodimenzionalni čovek (One-Dimensional Man) – verovatno na pravom putu.

U tom kontekstu, Mamdanijev govor predstavljao je savršen primer ideologije u pozitivnom smislu te reči. On je preokrenuo desničarsku predstavu o Sjedinjenim Američkim Državama kao elitnom uporištu koje je ugroženo od strane došljaka i umesto toga prikazao Ameriku kao zemlju dovoljno snažnu da prihvati i pruži priliku siromašnima, eksploatisanima i potlačenima iz celog sveta.

Ono što desničarski populisti vide kao pretnju američkom identitetu – otvorenost prema ljudima sa strane – Mamdani vidi kao sam izvor američke izuzetnosti. Sjedinjene Države su bogat simbol nade upravo zato što su generacijama imigranata pružale priliku da uspeju.

Naravno, pojedini levičari bi tvrdili da je taj san laž i da ugnjetavanje nižih društvenih slojeva, rasnih manjina i doseljenika nikada nije prestalo. Ali takva optužba je poput ispaljivanja ćorka – nema stvarnu snagu osim što podstiče oblik samokritike koji ne vodi nikuda.

Mamdanijeva vizija možda ne predstavlja potpunu i neulepšanu istinu, ali je bliža istini od trampističke alternative i ima potencijal da mobiliše milione ljudi, što se već pokazalo nakon njegove izborne pobede.

U tome leži Mamdanijeva politička veština. On je siromašne i umorne pridošlice predstavio kao jedine autentične nosioce američkog sna. Trampistički populisti su, nasuprot tome, primitivni provincijalci i zadovoljni robovi velikih korporacija. Danas su upravo demokratski socijalisti ti koji oličavaju emancipatorsko jezgro američkog sna. Oni su istinske američke patriote.

Autor je profesor filozofije na Evropskoj postdiplomskoj školi (European Graduate School). Napisao je, između ostalog, knjige „Hrišćanski ateizam: Kako biti istinski materijalista“ (Christian Atheism: How to Be a Real Materialist, Bloomsbury Academic, 2024).

Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org