„Bogatstvo se računa kao bogatstvo samo ako postoje oni koji nisu bogati“: Slavoj Žižek za Danas o kapitalizmu i toplotnim udarima

Kapitalističku logiku, u njenom najosnovnijem obliku, karakteriše primat razmenske vrednosti nad upotrebnom vrednošću – cilj kapitalističkog prometa nije stvaranje veće upotrebne vrednosti, već uvećanje razmenske vrednosti.

Zašto je taj primat toliko katastrofalan u uslovima ekoloških kriza, poput toplotnih talasa?

Jedva prikrivena iracionalnost prevlasti razmenske vrednosti najbolje je formulisana pre dva veka od strane Džejmsa Mejtlanda, 8. grofa od Loderdejla, poznatog u Francuskoj kao „Građanin Mejtland“. (Tokom Francuske revolucije boravio je u Parizu, bio je blizak prijatelj Žan-Pola Marata i pomogao je u osnivanju Britanskog društva prijatelja naroda 1792. godine.)

Poznat je kao autor takozvanog „Loderdejlovog paradoksa“, koji tvrdi da postoji obrnuta povezanost između javnog bogatstva i privatnog bogatstva – povećanje privatnog bogatstva često služi da smanji javno bogatstvo.

„Javno bogatstvo“, pisao je, „može se tačno definisati kao sve ono što čovek želi zato što mu je korisno ili pričinjava zadovoljstvo.“ Takva dobra imaju upotrebnu vrednost i stoga predstavljaju bogatstvo.

Međutim, privatno bogatstvo, za razliku od javnog bogatstva, zahteva još jedan dodatni uslov, odnosno ograničenje – ono obuhvata „sve ono što čovek želi zato što mu je korisno ili pričinjava zadovoljstvo, ali što postoji u određenom stepenu oskudice“.

Drugim rečima, oskudica je neophodan uslov da bi nešto imalo razmensku vrednost i uvećavalo privatno bogatstvo.

To, međutim, ne važi za javno bogatstvo, koje obuhvata sve što poseduje upotrebnu vrednost, pa uključuje ne samo ono čega nema dovoljno, već i ono čega ima u izobilju.

Ovaj paradoks naveo je Loderdejla da zaključi kako povećanje oskudice nekada obilnih, ali za život neophodnih dobara – poput vazduha, vode i hrane – može, ukoliko im se pripiše razmenska vrednost, povećati privatno bogatstvo pojedinaca, pa čak i bogatstvo čitave zemlje, shvaćeno kao „ukupan zbir pojedinačnih bogatstava“, ali isključivo na račun zajedničkog, javnog bogatstva.

Na primer, kada bi neko mogao da uspostavi monopol nad vodom koja je ranije bila slobodno dostupna, tako što bi naplaćivao korišćenje bunara, statistički iskazano bogatstvo nacije bilo bi uvećano, ali po cenu sve veće žeđi stanovništva.

Ovaj poslednji primer danas dobija dodatnu aktuelnost, budući da se privatizacija vode nalazi na neoliberalnoj političkoj agendi – vlasnici kompanija za vodosnabdevanje postaju sve bogatiji dok većina ljudi kojima je voda neophodna postaje sve siromašnija.

Logika koja stoji u osnovi ovog paradoksa sasvim je jasna – da bi nešto imalo značaj na tržištu, mora posedovati vrednost, a vrednost je svojstvo samo onih dobara koja su oskudna.

Ako su neka dobra slobodno i u izobilju dostupna, ona se ne mogu prodavati i zato nemaju razmensku vrednost. Upravo najveće bogatstvo jednog društva čine dobra koja su svima slobodno dostupna, poput vode ili vazduha, ali se ona ne računaju kao vrednosti koje nekoga mogu učiniti bogatim.

Ako je voda lako dostupna svima, niko se na njoj ne može obogatiti. Ali ako njeno snabdevanje kontrolišu privatne kompanije, vlasnici tih kompanija postaju bogatiji. U tom tehničkom smislu, u kojem se bogatstvo meri razmenskim vrednostima, moglo bi se reći da društvo raspolaže većim bogatstvom jer se slobodno dostupna voda uopšte ne računa kao bogatstvo…

Ipak, ovde treba paziti da se ne zanemari libidinalna logika koja održava ovu iracionalnost – uloga zavisti i komparativne prednosti. Ako je neki resurs, poput vode ili vazduha, svima dostupan kao besplatan dar prirode, on se ne računa kao bogatstvo. Bogatstvom postaje tek onda kada me razlikuje od drugih – kada ga posedujem ili kontrolišem i kada mi upravo zbog toga daje prednost nad njima.

Drugim rečima, bogatstvo se računa kao bogatstvo samo ako postoje oni koji nisu bogati.

Ovde nailazimo na istinski hegelovski paradoks, koji je još Epikur formulisao sledećim rečima: „Siromaštvo, ako se meri prirodnim ciljem, veliko je bogatstvo; ali bogatstvo, ako nije ograničeno, veliko je siromaštvo.“

Ako je voda slobodno dostupna svima, onda smo svi podjednako „siromašni“ upravo zbog svog velikog bogatstva. Ali ako samo pojedini ljudi poseduju i kontrolišu vodu, njihovo prekomerno (neograničeno) bogatstvo podrazumeva siromaštvo drugih.

U širem smislu, veliki doprinos novog marksističkog eko-socijalizma jeste u tome što razbija mit prema kojem je eksploatacija najamnih radnika (zasnovana na slobodnoj razmeni) „istinski“ i „čisti“ oblik kapitalizma, te pokazuje kako ta „čista“ eksploatacija najamnog rada, iz nužnih strukturnih razloga, uvek funkcioniše u dijalektičkoj napetosti sa oblicima neposredne i brutalne eksproprijacije.

Postoje tri glavna oblika takve eksproprijacije – pljačka prirodnih resursa i uništavanje životne sredine; eksproprijacija i potčinjavanje drugih rasa (kroz direktno ropstvo ili sofisticiranije oblike rasizma); te rad žena u sferi reprodukcije i domaćinstva.

Ovi oblici nisu deo odnosa razmenske vrednosti – rob ili žena koja obavlja kućne poslove ne primaju nadnicu i nisu eksploatisani na isti način kao najamni radnik. (Ovome treba dodati i digitalnu eksproprijaciju – način na koji nam digitalne tehnologije oduzimaju naše podatke i koriste ih kao sredstvo kontrole nad nama.)

Zaključak je da kapitalizam strukturno nikada nije „čist“ – eksploatacija najamnog rada uvek mora biti potpomognuta ovim drugim oblicima eksproprijacije.

Ono što tvrdi Džejson Mur jeste tačno: „Vrednost ne može da funkcioniše ako se najveći deo rada ne vrednuje.“ Međutim, iz ovog uvida ne treba izvoditi univerzalni zaključak da vrednost treba pripisati svim procesima – ljudskim, životinjskim ili prirodnim – odnosno da se vrednost stvara svuda i uvek kada se troši energija, pa da stoga nisu eksploatisani samo radnici već i životinje (konji, krave…), kao i da „eksploatišemo“ prirodne resurse svaki put kada sagorevamo ugalj ili koristimo naftu.

U današnjoj globalnoj situaciji u prvi plan treba staviti ono što pojedini autori nazivaju eko-proleterima – siromašne stanovnike zemalja Trećeg sveta koji trpe ekološku eksproprijaciju i ekonomsko siromaštvo iako nisu eksploatisani u klasičnom kapitalističkom smislu.

Njihova životna sredina biva uništena pljačkom prirodnih resursa namenjenih stranim tržištima dok se njihov tradicionalni način života postepeno zamenjuje krajnje nesigurnom egzistencijom ljudi koji postaju izbeglice bez doma u sopstvenoj zemlji.

Liberalno-kapitalistička mantra prema kojoj se bogate zemlje uspešnije nose sa svim problemima, pa je zato rešenje da siromašne zemlje postanu bogatije, predstavlja školski primer onoga što je Hegel nazivao apstraktnim mišljenjem. U današnjem globalnom svetu razvijene i nerazvijene zemlje međusobno su povezane; bogati su bogati i zahvaljujući svom odnosu prema siromašnima – eksploataciji njihovih prirodnih resursa, korišćenju njihove jeftine radne snage i slično.

Drugim rečima, bogati su bogati i zato što su siromašni siromašni.

Zar se Loderdejlov paradoks ne može savršeno primeniti na način na koji danas reagujemo na toplotne talase? Već sama fraza kojom najčešće opisujemo ono što bi trebalo da učinimo – „prilagoditi se životu na višim temperaturama“ – preuska je i navodi na pogrešan zaključak. Toplotni talasi nisu objektivan proces kojem jednostavno moramo da se prilagodimo; oni su, barem delimično, posledica načina na koji je naše korišćenje prirodnih resursa narušilo stabilnost životne sredine.

Oni koji se zaista prilagođavaju novim uslovima jesu milijarderi koji sanjaju o preseljenju na Mars ili, ništa manje nadrealno, grade ogromna podzemna skloništa u kojima će moći godinama da prežive bez ikakvog kontakta sa spoljnim svetom koji su i sami pomogli da unište.

Ali ono što me ovde zabrinjava jeste mogući efekat ove „adaptacije“ na naše blagostanje. Krenimo Loderdejlovim putem – zamislimo najpre kako je život izgledao do sada.

Da, bilo je toplotnih talasa, ali ako smo živeli dovoljno daleko od ekvatora, mogli smo da preživimo prilično udobno, koristeći klima-uređaje samo povremeno ili ih uopšte ne koristeći – bilo je dovoljno ostati u hladu ili poprskati lice hladnom vodom.

Zatim toplotni talasi postaju redovni i nepodnošljivo vreli, pa moramo da uradimo čitav niz stvari – da nabavimo snažniji klima-uređaj za svaku prostoriju, bolje izolujemo prozore, kupimo kreme protiv znojenja, smanjimo slobodno vreme koje provodimo u prirodi…

Naš svakodnevni život postaje lošiji i siromašniji, računi za struju rastu, trošimo mnogo novca da bismo zaštitili život od vrućine, ali sa stanovišta rasta privatnog bogatstva proizvodnja robe dobija snažan podsticaj. Pojavljuju se novi milioneri jer stvari koje ranije nisu bile potrebne (bar ne u tolikoj meri) sada postaju neophodne za normalno preživljavanje.

Samo pomislimo na reklame za nove vrste klima-uređaja koje preplavljuju naše medije – male, bez cevi koja ih povezuje sa spoljašnjim prostorom, uređaje koji rashlađuju prostoriju za jedan minut i pritom ne stvaraju preveliku buku…

Dakle, iako svakodnevni život većine nas postaje lošiji i skuplji, sa stanovišta tržišne ekonomije nova potražnja podstiče proizvodnju i donosi nove profite dok statistike beleže ekonomski rast, pa čak i novi procvat.

Međutim, naš primer se još uvek odnosi na onu staru, klasičnu kapitalističku ekonomiju regulisanu ponudom i potražnjom. Iracionalnost kojoj danas prisustvujemo odvija se na višem, spekulativnom nivou.

Na primer, kada milijarder kupuje kuću, on je ne plaća direktno sa svog bankovnog računa; on pre uzima kredit, budući da je čitavo njegovo bogatstvo uloženo u investicije i fondacije ili raspoređeno među članovima porodice.

Takva složena struktura jedan je od razloga zbog kojih u Sjedinjenim Američkim Državama najbogatijih 0,5 odsto stanovništva plaća gotovo nikakav porez. Pored toga, njihovo nominalno bogatstvo mnogo više zavisi od tržišnih oscilacija nego od produktivnih ulaganja.

Ilon Mask je u junu 2026. godine postao prvi svetski bilioner, uglavnom zahvaljujući rekordnoj inicijalnoj javnoj ponudi akcija kompanije SpaceX; taj izlazak na berzu, zajedno sa njegovim već postojećim ogromnim vlasničkim udelima u Tesli, povećao je njegovu neto vrednost na približno 1,1 bilion dolara. Međutim, usled tržišne fluktuacije, samo nedelju dana kasnije izgubio je 340 milijardi dolara, a taj gubitak nije izazvao nikakav poremećaj…

Danas su velike digitalne korporacije duboko zadužene kako bi pokrile svoje ogromne investicije u infrastrukturu veštačke inteligencije. Izgledi za buduću zaradu veoma su neizvesni i raste strah da će balon pući. Ali smatram da je taj strah uglavnom nebitan jer cilj ogromnih ulaganja u veštačku inteligenciju nije budući profit; njihov pravi cilj jeste obezbeđivanje (ekonomske, političke, vojne…) moći onih koji će pobediti u ovoj trci – moći koja će im omogućiti da uspostave neofeudalnu kontrolu nad društvenim životom.

A budući da se dominacija u oblasti veštačke inteligencije smatra ključnom za našu bezbednost, velike korporacije mogu računati na finansijsku podršku svojih država ukoliko zapadnu u finansijske teškoće.

Ova povezanost između digitalnih korporacija i državnih aparata, koja često krši osnovne principe tržišta, jasno pokazuje koliko smo se udaljili od starog oblika kapitalizma.