Naklon i aplauzi Mićunu, profesoru, borcu za demokratiju i slobodu, golootočaninu, šezdesetoosmašu, čoveku koji je proživeo sve torture i ostao moralni putokaz u ovom našem mraku

Mićunović je preminuo 26. maja u 96. godini, a na današnjoj komemoraciji u Prostoru „Miljenko Dereta“ o svojim sećanjima na njega i njegovom doprinosu obnavljanju višepartijskog sistema u Srbiji i demokratizaciji duštva govorili su akademik Vida Ognjenović, predsednica Beogradskog fonda za političku izutetnost Sonja Liht, nekadašnji predsednik Srbije i Demokratske stranke Boris Tadić, novinar Vremena Andrej Ivanji, sekretarka Fondacije Centar za demokratiju Nataša Vučković.

Kako je istakla Vida Ognjenović, koja je zajedno sa Mićunovićem bila jedna od osnivača DS i FCD, i svih ovih decenija delila sa njim borbu za drugačiju Srbiju, kao i blisko prijateljstvo,  Mićun ne može biti zaboravljen.

– Dragoljub Mićunović, naš obožavani Mićun, uz sve svoje intelektualne darove i moći vrhunskog govornika, polemičara bez premca, pisca stručnih knjiga i udžbenika iz svoje struke, bio je i odličan pisac. Ta dosledna jasnoća antičkih filozofa, sažeti iskaz, naglasak i poentiranje stanovišta, to je prepoznatljivi Mićunov stil. I vrhunski poznavalac teorije društva, i oštar i superioran polemičar, i čovek bez mane i straha, sve ujedno – rekla je Ognjenović.

– I posebno i pre svega, Mićun je bio dobar čovek mekog golubljijeg srca koga su voleli i oni koji su ga napadali A naročito su ga volela deca, i on je jako njih voleo. Taj dobri, stameni, nežni Mićun ne može biti zaboravljen – istakla je Ognjenović.

Sonja Liht se podsetila početka druženja sa Mićunovićem, kada je 1966. postala studentkinja Filozofskog fakuteta, a on je bio profesor koji je sa toliko strasti govorio brucošima o Aristotelu, „Nikomahovoj etici“, Platonovim „Zakonima“.

– Šta smo sve mogli da razumemo od toga, danas ne znam. Ali znam da smo sa velikom strašću prilazili svemu tome zato što je on imao strast. Mićun je bio čovek od strasti i profesor u pravom smislu te reči – ispričala je Sonja Liht.

– A onda je došla 1968, za mnoge od nas najteži trenutak u dotadašnjem životu. Kratko je trajalo, ali je velika cena plaćena, neki studenti su bili uhapšeni, kao i profesori, nekim profesorima je bio zabranjen dalji rad na fakultetima. Mićun je bio ključna figura protesta 1968, dao je smisao studentskoj borbi i ceo život je posvetio promociji demokratskih vrednosti.

Govorio nam je da je osnovo ljudsko pravo pravo na pobunu, i to su reči koje sve nas čine ponosnim što smo bili deo te borbe i nismo poklekli – rekla je njegova nekadašnja studentkinja i saborkinja.

Nadovezujući se, kako je objasnio Boris Tadić, na ono što su ispričale Vida Ognjenović i Sonja Liht, on se vrlo emotivno podsetio vremena kada je kao dečak od sedam – osam godina prvi put upoznao Mićuna, kako su u narednim godinama njegovog odrastanja igrali šah, i kako je mnogo naučio od njega.

– Bio je filozof, erudita i beskrajno dobar i topao čovek. Trpeo je pretnje, odupirao se tome, i uvek je bio spreman na pobunu – 1968. je bila tako dramatična i moćna u građanskom smislu, i u veličini svojih iluzija, a Mićun je žudeo da u Srbiji bude uspostavljen višepartizam i dao je veliki doprinos tome. Bio je jedan od onih retkih ljudi koji su verovali da je svaka žrtva za demokratizaciju društva vredna, i trpeo je sve pretnje, hapšenja, oduzimanja pasoša – rekao je Tadić.

– Borio se za demokratiju kad demokratije nije bilo, i ovih dana sam napisao da bez Mićuna ne bi bilo ni tračaka demokratije u Srbiji u ovom vremenu. Mi je danas nemamo u pravoj formi, ali i to što imamo, u tome je rukopis Dragoljuba Mićunovića’- istakao je Tadić, podsećajuči da se Demokratska stranka, čiji su članovi bili, ogrešila o Mićunovića, jer ga je isključila.

– To mnogi ljudi ne znaju, misleći da je Mićun napustio DS. U mom mandatu sam mu predložio da se vrati, i tada smo zatvorili krug – rekao je dodajući da je Mićunov život je bio izuzetan po svemu.

-Pričao mi je o torturi koju je preživeo na Golom otoku, zlostavljanju i poniženjima, imao je tada samo 17-18 godina, a kasnije je opet doživeo teret laži, pretnji, ružnih reči, ali nikada nije odustao od pobune i uverenja da su promene i u ovom našem društvu moguće. Odlaze najbolji, nadam se da će mladi ljudi koji dolaze, naši studenti koji su u pobuni, uspeti da popune prazna mesta koja ostaju iza najboljih – istakao je Tadić.

Prema rečima Andreja Ivanjija, kad su se prvi put sreli 90-tih godina, Mićun je svojim sugestivnim pobunjeništvom uticao na njega da se ne vrati u Ameriku.

– Bio je jedan od retkih ljudi koji je svojom doslednošću, hrabrošću, autentičnošću, neodustajanjem i borbenošću inspirisali druge i umeli da menjaju one koji su imali privilegiju da ga upoznaju. Danas ponovo svedočimo velikom političkom, društvenom, kuturnom i moralnom posrnuću zemlje, kao da nikako ne možemo da izađemo iz tog kruga, a nadu nam svojom pobunom daju studenti, koji su jedva malo stariji od Mićuna kada je bio priveden na Goli otok.

I opet se prebijaju i hapse studenti i univerzitetski profesori, kao i Mićun nekada, ali njihova borba ne prestaje. Ovi studenti su svojom čestitom i iskrenom borbom dali Mićunu da vidi ono što je najviše želeo – istakao je Ivanji.

Kako je istakla Nataša Vučković, svako ima svoje viđenje Mićuna, nastalo iz autentičnog iskustva i vremena provedenog s njim, a ona ga je upoznavala i pratila tokom 36 godina saradnje, u Demokratskoj stranci, u Narodnoj skupštini, u parlamentarnim delegacijama, i poslednje 32 godine u Centru za demokratiju.

– Za Mićuna sloboda nije imala granica osim slobode drugog, a politiku je uvek doživljavao kao kolektivni poduhvat. Političke stranke koje je vodio video je pre kao zajednice prijatelja i saboraca nego kao okupljene konkurente, iako je naravno znao koliko su pojedinačne ambicije važni pokretači političkih akcija. Ne znam koliki je deo svoje hrabrosti i optimizma crpeo iz svega što je preživljavao kao mlad – rekla je Vučković.

-Kad smo ga jednom pitali šta misli zbog čega ljudi koji su preživeli logore posle dugo žive, odgovorio nam je: „Mislim da je to zbog toga što više nemamo strahova. Jer život je satkan od strahova. Kad kao mlad čovek prođete kroz logorske strahote i to preživite, živite bez straha“.

Nama, njegovim saradnicima i prijateljima, ostaju Mićunova dela, govori, brojna sećanja na njegove priče i savete, kao putokazi u ovom vremenu. I kao amanet u borbi za demokratiju. Živeće večno kroz svoja dela i naša sećanja – istakla je Vučković.

Tokom komemoracije, glumac Boris Krivokapić čitao je delove Mićunovićevih memoara „Život u nevremenu“. Upitan jednom prilikom zašto je izabrao baš taj naslov, Mićun je odgovorio: „Vreme u kome sam živeo bilo je tako turbulentno da mi je izgledalo kao vremenska nepogoda“.

Na kraju, od divnog profesora, beskompromisnog borca za slobodu i pravdu, levičara,  golootočanina, šezdesetoosmaša, skromnog i plemenitog čoveka koji je svih ovih decenija bio duhovno svetlo i moralni putokaz u ovom našem mraku, brojni poštovaci (u Prostoru „Miljenko Dereta“ jedva se disalo od gužve), oprostili su se velikim naklonom i aplauzima.