Svi mi smo taoci „Srbije koja pobeđuje“

Drama je zasnovana na ličnoj prepisci Dore i njene drugarice, rediteljke i autorke ovog projekta, Andreje Kargačin. Prema nekim navodima iz medija, upravo je zbog ove predstave smenjen dugogodišnji direktor Bitefa, Miloš Latinović, i na njegovo mesto postavljen novi, te je pravo čudo da se predstava i dalje igra. Po svemu sudeći, neće još dugo, ali su joj zato otvorena vrata u Beču.

Već sam početak predstave je dramatičan. Pozvani smo da najpre pogledamo izložbu. Ulazimo u prostoriju u kojoj vlada skoro potpuni mrak. Osvetljena su samo mala crna postolja na kojima su izloženi neki lični predmeti Dore i njenih saboraca. Setih se isto takvog mraka s kojim se suočiš odmah po ulasku u muzej posvećen Jovanki Orleanki, u Ruanu, u Normandiji. Na malom ekranu gorela je vatra, a ovde su svetleli neki obični ili manje obični predmeti iz života mladih ljudi koji su se pobunili protiv bezakonja. I u Ruanu, i u Beogradu, reč je zapravo o istom mraku. O mraku u ljudskom umu koji je davno, u maju 1431. godine, odlučio da prekine jedan mladi život na najsuroviji mogući način, a ovaj naš domaći um, usled vlastitog pomračenja, u Dorinim rečima prepoznao je ništa manje nego opasnost po ustavni poredak.

Šta je toliko uznemirujuće u ovoj tami Bitefa i uopšte u celoj predstavi? To što sve vreme znaš da nije reč o fikciji, o fantaziji, o nekoj distopijskoj alternativnoj stvarnosti, o tamo nekoj dalekoj zemlji, već o tvojoj vlastitoj. Među eksponatima je i Dorin pasoš, označen kao Predmet 11, april 2025, uz prateći tekst: „Protiv Dore je podignuta optužnica zbog pozivanja na rušenje ustavnog poretka.

Država joj je poništila pasoš. Svi koji su prisustvovali snimanom sastanku i koji su ostali u Srbiji uhapšeni su.“ U mraku blešti i jedan lanac, koji nosi oznaku Predmet 04, kojim je od jula do septembra 2024. u više navrata blokirana zgrada rektorata. Svetluca i jedna bela ruža kao Predmet 05, pored koje su ispisane sledeće reči: „Prvog novembara 2024. pala je nadstrešnica železničke stanice u Novom Sadu i ubila 16 ljudi. Vlast je odbila da preuzme odgovornost. Građani su se sutradan spontano okupili ispred Gradske kuće. Studenti, među njima i Dora, doneli su bele ruže umazane crvenom bojom – po jednu za svaku žrtvu.“

Zatim je usledio performans, kada glumica na crnoj tabli ispisuje kredom Dorine reči koje je Služba uhvatila protivzakonitim prisluškivanjem. Sve je prilično nepovezano, ponavlja se više puta rečenica „stići ću ja“, spominju se prsluci, trake, na jednom mestu „da li je juriš jedina opcija“. Tražim reč koja zvuči „najopasnije“, da li je to upravo „juriš“? Pobogu, zar sve ovo zbog jedne reči od pet slova?, pitam se. Pri kraju predstave, prava Dora uključuje se uživo. Na velikom video-bimu pojavljuje se njeno vedro lice. Pozdravlja nas i priča nam, između ostalog, kako je tamo negde, izvan svoje zemlje, našla posao. Na kraju maše publici, mašemo i mi, i nestaje sa ekrana.

A dok je Dora u egzilu, u Srbiji se nižu afere, policija nastavlja da tuče studente i građane. Na nepravdu, apsurd, bezumlje, narod odgovara izlaskom na ulice ili tihim otporom – lepeći male nalepnice „studenti pobeđuju“ koje nikome ne mogu da naškode, za razliku od naprednjačkog bilborda „Srbija pobeđuje“ na Palati Albanija, u centru Beograda.

Ovaj gigantski pano ugrozio je stotinak mladunaca bele čiope, zaštićene ptičje vrste. Ako su i prevideli da tu postoje gnezda, pitamo se zašto pano nije uklonjen odmah nakon što su to zatražili građani, studenti, Društvo za zaštitu ptica. Jednostavno su pustili da nekoliko dana ptice panično lete oko bilborda kričući i zalećući se u prozore sa drugih strana zgrade, dok njihovi ptići u zarobljenim gnezdima gladuju. Kao mali taoci „Srbije koja pobeđuje“. Ili je to pre „Srbija bez duše“.

Šta se još dešava dok je Dora u egzilu? Pa, možemo reći da se zemlja u bukvalnom smislu raspada. Posle niza incidenata s gradskim autobusima, kada je otpali točak usmrtio jednu ženu, dok se gradonačelnik bavio farbanjem vozila, na Dorćolu je tramvaj na liniji 5 izleteo sa dotrajalih šina i zakucao se u zgradu Mozzart fondacije. Bilo je mnogo povređenih u vozilu i nekoliko njih u zgradi. Ponovo smo govorili – na sreću, niko nije stradao. I, na sreću, pa se incident nije dogodio u vreme odvijanja pozorišne predstave na ovoj sceni, jer nije prijatno da dok gledaš u binu, pomno prateći šta se tu dešava, na tvoja leđa iznenada nasrne tramvaj. Najmanje što će ti u tom trenutku biti važno jeste boja tramvaja.

Šta se još zbilo u zemlji Srbiji dok je Dora u egzilu? Posle serije rušenja plafona po sveže renoviranim školama i bolnicama, kada smo takođe ponavljali, na sreću, pa nije bilo žrtava, opet se desilo nešto što liči na fikciju, na još jednu novosadsku horor scenu: izlivanje tri kubika svežeg betona u jednu spavaću sobu. Naime, prilikom izvođenja radova na izgradnji stambene zgrade u Ulici Stevana Sremca u Novom Sadu, tokom betoniranja srušio se zid stana na susednoj zgradi i svež beton se ulio u spavaću sobu porodice Đorđević. Zid te sobe koja je ujedno i dečja, u trenutku se raspao u komade. Pukom srećom, kako se obično kaže, niko nije nastradao, a svi su bili u stanu kada se to desilo – bračni par sa bebom i dadilja.

Ako bih pokušala da objasnim zašto se dogodio ovaj horor sa betonom, čini mi se da nije dovoljno reći kako je u pitanju investitorsko nasilje, prirodno uklopljeno u čitavu atmosferu nasilja koju je stvorila aktuelna vlast. Izgleda da se pravi odgovor krije drugde. Dakle, zašto je u državi Srbiji MOGUĆE da ležiš na krevetu u svojoj spavaćoj sobi, odmaraš se ili mirno spavaš, ili sediš u dnevnoj sobi, udobno zavaljen u fotelju, čištaš knjigu ili gledaš TV, i da odjednom padne zid iza tvojih leđa i pokulja unutra sveži beton. Izlije se preko tebe i nestaneš, živ zazidan, s rasklopljenom knjigom u rukama. Nestaneš u sekundi kao kolateralna šteta zahuktalog napretka srpske ekonomije.

Moguće je zato i samo zato što nam u toj istoj dnevnoj sobi posredstvom TV ekrana već 14 godina gostuje jedan isti čovek koji poput glumca-lutkara nastoji da drži 6,6 miliona konaca i upravlja našim pokretima, radnjama, mislima, parama – našim životima. A otkako mu je mladost ove zemlje okrenula leđa, unervozio se i postaje sve opasniji.

Dok pišem ove redove, sve vreme osluškujem upravo mladost, tačnije, male maturante u obližnjem školskom dvorištu. Veseli su, bučni, pevaju i povremeno skandiraju „ko ne skače taj je ćaci“, a zatim izvikuju i onu drugu, dobro poznatu parolu, upućenu liku koji pokušava da povlači 6,6 miliona konaca. Parolu neću citirati, ali to svakako znači da su mali maturanti svoje konce pokidali. Otkačili su se i to su sada naša slobodna deca. I s punim pravom ta slobodna deca očekuju od odraslih, od svih koji imaju pravo glasa – da oslobode i samu državu.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.